Четнички покрет у Власотиначком крају

ЧЕТНИЧКИ ПОКРЕТ У ВЛАСОТИНАЧКОМ КРАЈУ (1941-1945.г.)

Током Другог светског рата(1941-1945.г.) су на територији Власотинца и околине деловале разноврсне четничке формације. Ово је приступ историји четништва у власотиначког краја, који се базира на личном истраживању и чињеницама из Другог светског рата

Хронологија четничких активности

Ратна 1942. година:

23.фебруар 1942.године: У Горњој Бистрици су сарадници НОП-а обавестили партизане да се у Доњој Бистрици налази мајор бивше југословенске војске Јован Филиповић, који врбује људе за четнике Драже Михајловића. Група партизана (десетар Вукашин Стољковић, Чедомир Станковић) убрзо га је пронашла и довела у Горњу Бистрицу.

Маја 1942.године: У Власотинцу се појављују четници Драже Михајловића (дотада их није било): поручник Живојин Митић из Сурдулице, подофицир Војислав Губеровић и Драгиша Богосављевић из Власотинца. Ова четворка је тада сачињавала четничко руководство, без јединица, јер их у то време у рејону Власотинца није било.

Јуна 1942.године: У шуми Соколовица код Власотинца одржан је састанак ради договора о атентату на четничког војводу Јована Ивковића-Корвинског. 23.јуна 1942.године на другом километру пута Власотинце-Лесковац, група скојеваца коју су сачињавали: Драгољуб Јовић, Владимир Јовановић-Дулац и Ђура Цекић, извршила је атентат на четничког војводу Јована Ивковића-Корвинског, који није успео.

24.јуна 1942.године: У Власотинцу су ухапшени атентатори на четнишког војводу Корвинског. Неки су пустени, док су Добривоје Дикић, Славиша Јовић, Миља Калановић и Вера Поповић, из четничког затвора, предати Гестапоу у Лесковцу, да би потом нешто касније Добривоје Дикић, Миља Калановић, били спроведени у немачки концентрациони логор на црвеном крсту у Нишу.

20. августа 1942. године: Партизани Драгољуб Јовић-Лука и Владимир Јовановић-Горћа, у повратку са задатака код села Липовица наишли на четнике, заробили Јовановића (једног од атентатора на четничког команданта Корвинског) и предали немцима, који је касније из логора на Црвеном крсту у Нишу успео да побегне, потом ухапшен и предат немцима и стрељан.

Септембар 1942.године: Група четника Драже Михајловића, предвођена поручником Живојином Митићем, продрла је на црнотравски терен и код села Млачиште у Синадиновој воденици, заробила партизане Драгољуба Петковића-Столета и Милорада Величковића-Часлава, као и организоване сараднике НОП-а. четници су заробљенике дотерали у село Банковце, где су на интервенцију местана, пустили Синадина и Ватрослава, а Столета и Часлава повели у Доњу Лопушњу. У махали Ивковци заробљене партизане чували су четници Чедомир Ристић и мобилисани младић Давид. Када је пијани Ристић задремао, Давид је одвезао партизане, а затим своју пушку дао Чаславу. У пушкарању које је настало, погинуо је Часлав, нешто касније Ристић је убио мобилисаног четника Давида. Столе је успео да побегне кроз прозор. Сељаци су партизане Часлава и Младића сахранили у исту раку.

11.новембра 1942.године: Бабичку групу опкољавају непријатељске снаге: 12.одред српске државне пољске стразе, 2. љотићев одред, добрички четнички одред, четнички одред Јована Ивковића-Корвинског. Недићев одред српске државне страже из Власотинца са жандармериским станицама из Равне Дубраве, Душника, Гаджиног Хана, Пуковца и других места

12. новембра 1942.године: Два сељака из Запађа, заселак Ступнице, обавестили су квислинге о присуству партизана у њиховој махали. Око подне одред недићеве српске државне пољске страже опкољава махалу Запађе. У борби при пробоју из окружења погинуо је политички комесар бабичког НОП одреда Синиса Јанић-Пера, организатор устанка у Власотиначком срезу и Драгомир Миладиновић-Драгиша, првоборац из Црвеног Брега код Предејана. Тада су рањени и заробљени Миодраг Миленковић-Јова и Стојан Петровић-Уча, који су касније стрељани на Бубњу код Ниша. У овој борби били су рањени Драгомир Николић-Аца из Свођа, заменик политичког комесара бабичког НОП одреда и Јелена Спасић-Лала

Децембар 1942.године: Преко села Равни Дел, пошла је у правцу Бистрица група четника Драже Михајловица, коју су партизани натерали у бекство

Ратна 1943. година:

4.мај 1943. године друга власотиначка чета којом је командовао Живко Коцић, напала је штаб Власинског четничког корпуса у рајнопољским шумама. Тада је погинуо. четнички наредник, а остали су, заједно са командантом корпуса Живојином Митићем, натерани у бекство.

Ратна 1944. година:

1.јануар 1944.године: На простору села Липовице, Рајног Поља и Комарице, налазио се штаб Власинског четничког корпуса са првом бригадом у јачини око 130-150 цетника. Командант корпуса био је поручник бивше краљевске војске Зивојин Митић из Сурдулице. У село Велика Сејаница била је лоцирана друга четничка бригада власотиначког корпуса са око 130 четника. Командант бригаде био је поднаредник бивше војске југословенске Чедомир Тодоровић-Ахил. У село Дадинце била је лоцирана трећа четничка бригада Власинског корпуса са око 80-100, четника.. Командант бригаде био је поручник бивше југословенске краљевске војске Сћепан Церовић

25. фебруар 1944.године: Преко дана вођена је борба са четницима, недићевцима, који су из правца Власотинца и села Конопница нападали партизанске положаје у Липовици. Напад четника и жандарма подржавала је бугарска авијација, са два авиона са нишког аеродрома. Погинуо је један а рањено више партизана-

3-8. април 1944.године: Партизани су напали другу четничку бригаду у село Велика Сејаница. У краћој борби погинула су десет четника са озоглашеним кољачем, жандармериским наредником Петром Михајловићем.

24.април 1944. године: Четничка црна тројка из састава Власинског четничког корпуса заклала је сарадника НОП-а Александра Нагорног, учитеља у селу Ладовица.

9/10. јул 1944. године: На простору Власотинце, Равна Дубрава, Гаџин Хан, Јужна Морава, биле су квислиншке формације: четничких корпуса (Манојловца, Слатина), Власински корпус (Конопница, Липовица, Рајно Поље, Чегарски четнички корпус (Јарсеново, Ступница, Драговље), а у Власотинцу одреди недићеве српске државне пољске и граничне страже. Главни штаб НОВ и ПО Србије, појачао је 22. српску дивизију (њена 8. бригада је тада била у Македонији) 11. бригадом, а касније и 3.бугарском партизанском бригадом-а дивизија је добила задатак да нападне и разбије наведене четничко-недићевске формације.

Штаб 22. дивизије упутио је само 12. бригаду, остале снаге је задржао на левој обали Јужне Мораве у рејону Мирошевца и Вучја. 12. српска бригада је падом мрака 9.јула прешла железничку пругу између Лесковца и Ђорђева и Јужну Мораву код села Гложане, а затим је у поноћи напала Власински четнички корпус у Конопници и Липовици. Бригада је успела да у ноћним јуришима нанесе тешке губитке четницима и да их разбије. По разбијању Власинског четничког корпуса, 12. српска бригада је посела положајем рејон села Липовице. Ту су је око 10 часова напале велике непријатељске снаге: недицевци из правца Власотинца, четнички чегарски корпус из правца Поповог гумна и козјачки четнички корпус од Бељанице и Слатине. Запретила је опасност да бригада буде окружена, па је стаб НОП наредио поседовање нових полозаја по дубини, на линији Вита Крушка-Гуњетина-Комарички Вис. Бригада је са ових полозаја одбијала све нападе до пада мрака, а затим је на чекању - штаб дивизије прешао демаркациону линију и дошао у рејон Равни дел, Јаковљево, Јаворје.

26.август 1944.године: 8. бригада је код села Дадинце напала и разбила другу четничку бригаду из састава Власинског четничког корпуса. У борби је тада погинуло 15, а заробљено 25 четника. 9.септембар 1944.године 12. српска бригада је у рејону Гаџиног Хана ликвидирала Чегарски четнички корпус. Тада је заробљено 250 четника. Ликвидацијом 2.нишке четничке бригаде, делови Власинског четничког корпуса и заробљавањем готово целокупног људства из чегарског четничког корпуса, 12.српска бригада је очистила Заплање од четништва.

Сећања

ДРАЖИЋЕВЦИ И ЊИХОВА НЕСЛОГА

На нашем малом простору деловало је неколико фракција-струја, тојест дражићеваца.

У село Конопница у власотиначком крају, била је стационирана јединица дражићеваца под командом поручника ЖИКЕ. Био је противник партизана, али је сарађивао са недићевцима. Не памтим да су са неким ратовали, осим што су њих често нападали партизани.

Заклетва: Мислим у лето 1943. године командант Жика наредио је свим војним обвезницима Шишаве и околине да се окупе на ЈЕЗАВИ и да се закуну КРАЉУ И ОТАЏБИНИ.

Тог сунчаног дана на Језави окупило се хиљаду људи. Били су постројени по четама, а на челу био је БАРЈАКТАР. Рапорт је предао поручник ЉУБА, носио је свечану официрску униформу, свом команданту поручнику ЖИКИ, који је био такође у свечаној униформи.

Затим је овај командант одржао говор, чијег садржаја се не сећам.

Потом је група свештеника читала молитве-ОПЕЛО.

На крају је поручник Жика рекао овим људима да сада могу да иду својим кућама, а кад „куцне час“ дужни су да се одазову позиву и да бране своју државу.

Ове церемоније се сећам и по једном догађају. Неко од деце Јулке Бурдинове дотрчао је и донесе вест да је тетка Правка тешко болесна и да Јован одмах иде кући, наравно, њему је то саопштено тек када је церемонија завршена.

Четници поручника Жике запосели су парохиски дом конопничке цркве, а имали су стражу на капији и на брду „Градац“. Једном приликом партизани су се некако привукли, заклали стражара, а касније убили и неколико четника-међу њима и једног Италијана.

Пре тога, тог истог Италијана ми смо у нашој кући лечили од неколико прострелних рана и он је залечен у нашој кући.

Научили смо и неке италијанске речи. Жудео је за својим домом и родитељима и говорио да ће нам све платити ако се жив врати кући. Али овај јадник то није доживео.

У село Дадинце неки ЧЕДА АХИЛ је имао своју војску. Овај четник није сарађивао са недићевцима и Немцима. Сећам се да су једном приликом са својим лаким топом из нашег винограда Чуке, гађали немачку колону камиона (пролече 1944.године) на путу Власотинце-Лесковац, ми деца купили смо чауре, јер су биле велике и интересантне. Касиније, пред њихово повлачење, ова јединица била је стационирана на нашем језеру.

Ови четници су једном приликом гађали липовачку трлу, такође из нашег винограда, и то минобацачем. Двогледом су опазили наводно два партизана када су се склонили у једну колибу, па су две мине погодили колибу и запалили је. А да ли су то били партизани и да ли су страдали, то не знам.

У Равној Дубрави и Крчимиру био је поручник ЉУБА из Великог Боњинца са својом јединицом четника. Љуба је био под командом Жике поручника.

Овај четнички командант често је боравио у нашој кући и наше жене су га прале. Једном приликом хтео је да стреа наше комшије Спасу и Синишу Маљиног, јер су били сеоски стражари,а заспали.

Ми деца гледали смо како ови људи копају свој гроб и кад су га завршили, војници су их вратили у нашу кућу, а Љуба их је ишибао прутем и то им је била казна што су заспали. А шта су ови људи преживели док копали свој гроб, то су само они знали.

Љуба је тада ишибао ТИСУ ПАШИНОГ, не знам тачан разлог, а можда је имао неког ближњег у партизанима. После рата Тиса нас је оптуживао и кривио само због онога што се то десило у нашем дворишту.

У село Ладовица био је још један четнички командант са једном малом јединицом.

ЧЕТНИЧКИ ПОКРЕТ У ВЛАСОТИНАЧКОМ КРАЈУ (1941-1945.Г.)

Интересантно је је то што је овај командант био Словенац. Сећам се, боравио је и у нашој кући и писао нешто на писаћој машини.

Незнам тачну судбину ових Дражиних команданата, мислим да су сви страдали осим поручника ЖИКЕ. Причало се да је поручник са својом јединицом дошао на Јадран и да су отишли у Италију. Жику кривимо за страдање нашег Чича Раце, јер га је мобилисао и отерао у смрт.

У нашој сеоској школи у Шишави су боравили Ћорини граничари. У тој јединици било је неколико Шишаваца. ВЛАДА син Луке Розовског и СРЕТКО ДРАГУТИНОВ (брат Боцин).

И један и други су преко Италије отишли у Енглеску захваљујући споосбности команданта Ћоре. Тамо су радили, оженили се и засновали породице. Не знам да ли некад су долазили у село Шишава. Знам да су браћа била у посети, то ми је причао Милча.

ЧЕТНИЦИ

Село Липовица, Власотинце

Четници:- Јован Јанковић био у четницима а умро 1985. године у село Липовица, Сојановић Драгутин четник умро је 1980.године, Јанковић Илија као четник побегао је у Шумадију у село Бадњевац и тамо је умро 1988.године, Коцић Петар четник умро је у Липовици 1990.године, Станковић Стајко био је четник и пребегао у време Другог светског рата у Немачкој, тамо је заробшен и тамо умро, Станковић Мицко као четник погинуо на реци Дрини 1944.године, Цветковић Живојин био је четник и умро је 2000.године, Јовић Мирко четник умро је 1990.године од природне смрти.

Казивач Сава Цветковић село Липовица

Село Крушевица, Власотинце

Четници:-Богдан Стојчић(кафеџија-бонбонџија и содаџија), Александар Мечкар, Стојадин Рајкин(Товак), Радомир (шумар)-његов Црни Добривоје Димитријевић-Јарчевци, Јоца Кушински(Стаменковић), Ђукински Петар-белокапац-Велика Крушевица-издајник и швабски поданик, најопаснији. Издала га девојка. Заклали га партизани. Богданова сестра Богосавка ишла са четници, с немци и бугари-и побили их. Из Власотинце: Чочка Мирко-убио га наредник граничарски недићевац Крстић, живи у Лесковац, Жика Дарковце. Казивач:Борко Ранђеловић четник у Другом светском рату,

Деда Воја Ицић остао сироче са пет година у село Крушевица у махали Петковци, када је његов отац 1915. године Васиљко убио бугарског секретара у село Крушевица, да би био потом стрељан у Приштини. Деда Воја имао сестру Персу а брат по мајци Благоје Пешић је стрељан као четник у другом светском рату.

Запис: село Крушевица 1980. године

Село Гуњетина- Власотинце

У четницима су били: Миладиновић Петроније (убијен у Нишу од стране партизана), Станковић Сима, Милошевић Владимир.

Запис: 2006. године село Гуњетина

Забележио: Мирослав Младеновић локални етнолог и историчар

Село Борин Дол, Власотинце

Четници:- Стојановић, кога су партизани убили у село Преданча, на потесу Рудине(око 1000 метара н.в.). На букви му црева окачили. Те приче сам слушао као дете док сам био овчар у рођено село Преданча у власотиначлкпој општини.

Дуго времена сам сањао тај призор као дете и запамтио ту букву која је касније посечена.

Запис 1975. године село Преданча Власотинце

ИСПОВЕСТ: БОРКО РАНЂЕЛОВИЋ-ЧЕТНИК Власинског четничког корпуса

-Рођен сам 1912.године у село Горњи Дејан и у село живео до пете године, да би 1915. године остао сироче јер ми је отац погинуо у Првом светском рату са Аустроугарском. Тада ме је сестра Јулка, која живи у Соко Бању, дала на чување-усвајање у махалу Видоњци села Крушевица. Мајка ми се тада преудала. Био сам слуга у Сану Великина(Крушевица) пуне три године.

Тражио ме учитељ Данило Тепавац 1924/25. године да ме школује-али ме није дао очух да идем у школу. Војску сам служио 1934. године у Сомбору-тамо је било батина у војску. Као момак био сам музикант-кланеташ, свирао сам кланет. Оженио сам се 1936. године. Други светски рат ме затекао 1941. године у Параћин-па добијем телеграм да идем у 16. пук у Нис, а Параћин вец немци заузели. Отишао сам код преседника општине у Параћин-па уз присуству немаца ми рекао:" Иди кући, треба да обрађујес имовину". Тежак живот и сиромаштво су утицали на мене. Нисам ни знао ко су партизани, а ко су четници, ни ко су недићевци-важно је било да се преживи. Често су ноћу у селима долазили партризани-а дању четници са барјацима.

Људи су давали и једнима и другима. Коста Пећанац је био познат у нашем народу-по његовим комитама, па сам се 1941. године пријавио у четнике Косте Пећанца, па сам био у одреду до 1942. године. Тада сам добио књижицу и оружје-као четник Косте Пећанца. Као четници Косте Пећанца били смо у Вучје на планини Кукавица.

На планини Кукавица одређени смо били да стражаримо-да се партизанима прикупи оружје и носили смо им: 12. сандука муниције, 12. пушкомитраљеза-а био је главни Војвода Јован Ивковић, па смо се опет вратили у Вучје . Немци и бугари су нас разоружали. Тако нас 1оо душе смо тада били. Онда је Војвода Ивковић дао обавештење ко хоће да иде кући а ко хоће да иде у граничаре-нека иде на пријем у Београд у српску граничну стражу.

Нас 12. душе смо кренули за Београд и онда су све распоредили за Ивањицу-а ја сам тражио Власотинце и добио га, где сам био као граничар српске страже до 1944.године. Као стражар сам помагао нашим људима, који су као рабаџије са стоком вукли жито из Пусте Реке и моравских села-да би издржавали своје породице. Тако сам једног црнобарца спасао-требало је да се закоље, а ја сам му рекао да бежи из куће-што је то и учинио, па сам га спасио живота. Добрунка Симоновић из село Крусевица, је радила за сви -па је спасила Лазу из Орашје-који је држао и за партизани. Та Милунка је после рата , чујем умрла у беди.

Власотинце је 1944.године требало да буде спаљено и уништено, а спасио га командир ИИИ вода Стрешњал-чехословак, који је спасио Власотинце. Ту је дошао немачки командант из Лесковца у патролу- а један четник га убије 1944. године пред Соколски дом-према суд ( у њему је био стаб). Тад је Ћора седео у Стојадинову кафану, Стрешњак је написао на немачком цедуљу и метнуо му у џеп-да је дошао немачки командант да се преда, са кључевима од магацина из Лесковца и тако је спасао Власотинце. Стрешњак као командир цете погинуо је у Словенији-убили га партизани.

У Кушевици је била мобилизација. У четници су многи били и због сиротиње. У четници су 1943. године из Крусевице били: Богдан Стојчић(после био и у партизанима)-сада кафеџија, Александар мечкар, Стојадин Рајкин (товак), Радомир шумар, Добривоје Димитријевиц-Јарчевци, Јоца Кушински, Петар Ђукински-белокапац (за њега кажу да је био швабски поданик и да га девојка-Богданова сестра издала, па га стрељали партизани). У Власотинце од четника најгаднији је био Цоцка Мирко-убио га наредник граничарски-недићевац Крстић (живи у Лесковцу). Командант Јован Ивковић погинуо. Из Свође (Бабебици-Добривије-са братом)-као четници били лоши према народ: силовали женске, пљачкали –браћа Марковићи из Свођа се прича у народу и да су пљачкали и клали људе.. У Равни Дел је агитатор четника био Никола Гулавеза. У Велико Боњинце је био лош цетник Љуба Милошевић (брат му Влада сада учитељ у Бољаре-убили га партизани у Крчимир).

Кад је 27 септембра 1942.године формиран гранични одред-за граничара је дошао Петко Петкоски (Трандафилоски) из села Црешњево, општина Македонски Брод, западна Македонија-који је тамо у Кичево био милиционер (жандар), па није по наређењу могао да убија људе, па је побегао код нас у Србију и пријавио се за граничара. У породици Динкић је оставио ствари. Ту је самном био до септембра 1944. године. Тад смо у борби са партизанима одступили и ичли поред Мораву, на ћуприју Бељаницу, преко Бабичко у Нич-па на Црвени Крст возом до Ћићевац, па до Варварина, преко планине Голије-ту смо коначили. Преко Нови Пазар, Прије Поље, Дуге Пољане-Сјеница (3. месеца пеице)-преко Босне, Нова Варош (ту су нас руски авиони напали и потикали нас (разбежали смо се на све стране), па кад чујемо трубача, тад се збирамо (сакупљамо)-онда преко Романије. Наишли смо на 100 мртвих-голих немаца, убијених-онда смо дочли на Хан Пјесак (зими) код краљеве палате, ту смо законацчли, ту се борба водила. Ту нас је у борби водио Драгутин Кесеровић-командант бригаде Драже Михајловића. Мој батаљон је имао око 300 људи- а командант је био Милосав Богдановић, звани Ћора, а командир вода био је Жика Маринковић из Грделице-погинуо на Фочу. Други су тад водили борбу а наш батаљон је био у приправности. Кренули смо напред до Добој у Босански Брод (амерички авиони су нам убили 37 људи и комадир нам је био рањен, па је умро у Загреб или Беч)- ту су словеначки домобранци хтели да нам узму оружје. Оружје смо положили у Славонски Брод-под немачком командом, одатле смо упућени у Стразбург у Аустрију без оружје-где смо живели у логор аустриски- читаву годину у зиму 1945. године.

Против партизана-имали смо оружје, италијанске пушке. Кад су навалили партизани с тенковима и тешким оружјем-ми смо се повукли преко Соче на италијанску територију, а онда нас је срела Енглеска армија која се борила против немаца и онда смо имали тумача. Он је превео све на енглески. Кренули смо у логор у Форли у Италију-негде у пролеће. Тамо смо били 2-3 месеца. Енглези су били добри, а наши су се појели међусобно (свађали се)-закољу један другог и баце га у клозет-ко је јачи за партије се свађали:дразићевци, четници, домороци, белогардејци (најгори људи), усташе-а било је око 500-600 усташа (најгори са добровољцима-белокапцима). Онда смо прешли у други логор звани Еболија у Италију-тамо смо били годину дана (250 хиљада из Југославије: Црногорци, срби, хрвати, босанци, далматинци.

Био нам одред у Дрински пук, командир ми је био Љубомир ГрдановиЋ.-Био сам у одреду годину дана.

Међусобно се клали за партије, а одатле смо били подељени у групе да чувамо Енглеске логоре у Италију. Чували смо на три месеца-а у логоре био плех кога смо ми продавали за хлеб (кријоћом-крили се)-у град, а онда смо од међународног суда (мисије) распоређени у Немачку у Мустер лагер, а ту нас је испитивала међународна комисија-ко хоће да се врати, а ко неће да се врати. Један је покушао да се врати а наши га одмах убили на станицу и нисмо смели ни да покушавамо да се враћамо. У Немачку смо добили наређење ко хоће да иде на добровољни рад 1946.године. Определио сам се (заједно са Петком из Македоније)-са групом од 100 људи у Енглеску. Четири године у Енглеској на циглани, живели смо у логор, а после у приватне станове. Тамо је била четничка организација-плаћали смо чланарину. Главни је био Михајло Тодоровић (гранични официр), а повереник Стеван Берић-далматинац, добар човек. Некадашњи командир жандармерије у село Свође, код Власотинца-Илија Дрљача босанац (жена бугарка) оптужила је моју Ружу-да је Титов пандур-она је рекла-јесам, била сам куварица у милицији после рата 3. године. Коле Челић из Власотинца дао документа мојој Ружи 1957. године да ме одведе у отаџбину (била је 3. године у Енглеској-а била је и са краљицом Маријом, краљем Петром и Андријом у цркву. Ружа је у нашу амбасаду у Енглеску оправљала да се вратимо у Југославију. Отишли смо у дом "Драже Михајловиђ" да доручкујемо, а четници су питали моју жену Ружу-јел ти оћеш да нашег брата водиш да га предаш Титу-а она је одговорила-шта се вас тиче-а они одговорили-то може да буде и обратно. Рекао сам извините, а онда сам је ја нагазио на ногу испод астала, а сви су нас гледали, па смо таксијем одма отишли у стан. Долазили су наши ноћу-ми смо се паковали-ујутру дошла кола за посао-рекао сам да ми је жена болесна-а ми изашли на друга врата-утоварили се и право за Југославију. Око документа помогао нам је ратни заробљеник Милоје Николић из Ниша и 1960 године смо се вратили у Југославију. Из нашег краја најопаснији за наш народ су били браћа од тетку на Богдана сада кафеђију из Крушевицу,који су заклали на свадбу-убијени су. У Енглеску сам радио на циглану, па ето сада примам њихову пензију.

П.с Док сам бележио исповест деда Борка и баба Руже Ранђеловић, испред њихове куће у село Крушевица 1980. године, тада радећи и живећи у село Крушевица као просветни радник- и сам сам у себи имао страха што записујем овај запис- да се то недозна, јер ни они нису били расположени да ми говоре све, пласеци се последица. Јер је постојала опасност да и ја и они буду проглашени за "државне непријатеље'. Но, поверење тих људи у једног сеоског Учу, оставило је трага да се и сада на пошетку у 21. века нешто дозна и прочита на тешке идеолошке сукобе партизана и четника и осталих у бившој Југославији.

Нека овај запис остане ц као поука и траг за будућа поколења. Тада из страха у свесци нисам смео ни да напишем ни име ни презиме, јер сам се плашио "претреса' и дуго сам крио ту свеску, да се нико не докопа ње. У својо средини сам покушавао да објавим овај текст, али сам само имао неприлике, јер се сматралао да као дете из партизанске породице нисам смео да пишем ниста о четницима као нашим “крвним” И “класним” непријатељима социјализма. Васпитавани смо да их тако третирамо. Тако смо се нажалост у младости као “верници” комунистичке паретије И понашали. Идеологија је била тада сурова.

Запис : село Крушевица, општина Власотинце, 1980. година

БОГДАН СТОЈЧИЋ (Учесник у Другом светском рату 1941-1945.године:четник и партизан, бонбонџија, кафеџија у село Крушевица, Власотинце):

-У четнике сам отишао због сиромаштва, јер су нас плаћали као стражаре у дражићевицима. Ми нисмо значи били за никакве идеологије, да би после мобилизације отишао 1944. године у партизане све до 1945. године до ослобођења од немаца и бугара.

Нисам вољан да причам о томе, али ћу причати све што знам о историји ратова у наше село Крушевица и околини.

Крушевица је било општинско место, среза власотиначког. Преседник општине 1925. године је био Вукадин Цветковић, а после њега Алекса Славковић и Лука Пешић (рат га затекао као преседника општине).

Сеоски кмет од 1928-1932. године био је Спасић Милтен, а после њега Стојадин Благојевић (До други светски рат). У село се људи бавили политиком. Биле су две партије: радикали и демократе-а било је и нововераца.

Негде 1914-1915. године село Крушевица је била бугарска општина. А те године је Симоновић Лука убио-заклао бугарина, бугарског секретара општине.

Радикали у село су били: Митровић Радомир, Цветковић Богдан, Алекса Славковић (преседник), Спасић Милтен, одоровић Ранђел, Стојановић Боге, Стојановић Милан (били су по сиромашни људи).

Демократе у село су били: Лука Пешић (У Власотинце фамилија), Благојевић Стојадин.

Странке су се трвиле кад су у току били избори-агитације; тукли се са штаповима, пратили једни друге оружјем.

У сукобу између радикала и демократа у махали Ливађе-Кладанац, било је и рањавања. Ради превласти на гласању, рањен је био један члан радикалне странке, па су сви радикали морали из страха да гласају за демократе, па је тако демократска странка тада победила у село Крушевица.

У време Косте Пећанца ппостојале су Комите(хајдук или Кумита-назив у народу).

Комити су припадници малих војних групација, који су се комитским или четничким начином војевања борили против окупатора, наметнуте власти или постојећег режима.

Комитске чете су организоване у Македонији пре балканских ратова, у Србији за време Првог и другог светског рата.

Из Крушевице је Комита био Станоје Станојевић. Имао је браду до пупка, стаменитог стаса, а у први светски рат био је четнички наредник 1914. године-учествовао и у борби на Криву феју против бугара, као и у борби за ослобођење од турака 1878. године. Живео је 90. гоидна.

Такође Комита је био и Лука (Дика) Симоновић на територији крушевачке општине уз помоћ Косте Пећанца у времену борбе у Првом светском рату.

Тако Лука(Дика) 1914-1915. године са својом сестром Милком отишли су код тадашљег бигарског секретара крушевачке општине, да потраже брашно и хлеба. Бугарски секретар је дао више од тога, јер му се допала Лукина сестра Милка.

Лука је то приметио и спремао терен да ликвидира бугарског секретара

Тадашње крушевачке општине.

Отишао је код Косте Пећанца и затражио 10 комита и упао оружјем код секретара у општину, извео га до црквене куће-на 100 метара удаљености од општине, увео у подрум и заклао као јагње.

Наравно кад је ишао са сестром у општину да траже брашно-ишао је везаном руком, правио се неспособан за рад, па је тако заварао бугарског секретара општине, да бих могао да успешно изведе свој план о ликвидацији.

За узврат бугари су одмах извршили одмазду над становништвом-запалили село. Потерали су људе из села на кладанац)Ливађе)-на Турско гумно да их стрељају. Али из Ливађе тада наиђе неки старији човек-повикао на бугаре:“Зашто јурите ове људе, шума је пуна комита“. Бугарска војска је појурила према шуми, а њих су распустили кућама и тако нису стрељани.

Али су зато бугари одвели сеоског кмета Дану Стоиљковић и преседника општине (кога су поставили бугари) до Власотинца и ту их стрељали као одмазду за убиујеног секретара бугарина крушевачке општине. Дано је са собом понео и злато (које је сакупљено у село за његову главу) дао га неком човеку-који га је утајио за себе.

У времену окупације у другом светском рату овај крај са Крушевицом припао је Бугарској, па је у школи био смештен бугарски штаб. Бугари су школу утврдили бодљикавом жицом, а двориште оградили каменим зидом дебљине 6 сантиметара.

Док су бугари били у Крушевицу-до коначног ослобођења од фашизма у Другом мсветском рату(1941-1945.г), народ је доста пропатио у овом крају.

Скоро су сви мушкарци били интернирани 1943. године у Бугарску. Тамо је било доста наших крушевчана, а честу причу нам препричава Васиљко Вељковић(1900.г.) бонбонџија, који је тамо у ропству-интернацији, бугаре служио као пекар у пекари.

Многи су тучени у овом крају од стране бугара (ударало се по 25 батина по туру-голој задњици), а пребијани су и стављани на разне муке, а неке су убијали или спаљивали по кућама. После напуштања бугари су школу минирали и претворили је у развалину.

Школски намештај су развукли бугари у приватној кући и образовали своју школу, али кратког рока. Школа је у очима народа била страшна и мучилиште, тако да нису хтели децу у њу да шаљу мештани.

После ослобођења 1945. године народ села Крушевица је направио нову школу.

Додатак:

ПРИСТУП ИСТОРИЈИ ЧЕТНИШТВА

У току Другог светског рата(1941-1945.године) у борби против фашизма, појавила су се два покрета: партизански и четнички-то су факти у почетку ратовања 1941.године противу немаца и бугара на југу Србије. Но, идеологије су учиниле своје-свако је терао по своме, па су тако настала многа међусобна убијања-страдања на обе стране у грађанском рату, који је однео многе људске животе. Идеологије:комунистичка и монархистичка-преко партизана, четника, љотићеваца, недићеваца и других групација у време Другог светског рата-створиле су велике отворене ране у српском бићу, које се нису залечиле до данашњега дана почетка 21.века.

Оба моја родитеша су учесници у партизанског покрета-као и читаво село и планински крај Горњег Повласиња према Црној Трави-укључујући и цео црнотравски крај. У школи су нас учили на идеолошкој основи да су четници били кољачи а партизани ослободиоци и бореци противу фашизма. Наравно да је та идеологија доста утицала и на мој однос према историји и целокупном четничком покрету, јер сам у село имао „идеолога“ који је био вечити „ратаник“-а и на основу многа истинита почињена зла у клању и пљачки четника из неких села попут Свођа, Крушевице, Ладовице, Дадинца и других села у Другом светском рату-само је потврђивала ту „идеологију четништва“. Морам признати да сам и сам осећао мржњу не само према њима-него и према њиховој деци, јер сам имао тако велики утицај у мржњи према њима, да ми је касније у времену свога „дисидентског“ живота и прикупљања историографске грађе из роднога власотиначкога краја-у додиру са бившим четницима почео да „сумњам“ у себе-па и о правој историји, коју наравно увек пишу победници у рату. Овде желим да као сведок и истраживач оставим траг- како слепа идеологија може бити основ за мржњу и кратковидост живота-било која, а да је уперена противу самога човека и његових личних вредности живота и слободе свих облика. Многи ће се тек бавити историјом о кој сада само пишем истраживачки из свога угла живота, када сам негде 1976 године бележећи казивање учесника ратова, се згражавао како су четници клали људе у овом крају, а пањртизани су онда се сурово понашали и враћали силом на силу.

И данас када пишем овај текст, сетим се букве у буковој шуми у потесу Рудине према Бари, планинског огранка букова глава изнад мог родног планинског села Преданча-приче очевидаца чобана како су гледали освету партизана над четником из села Борн Дол, коме су црева извадена и на букву окачена да висе. Четници су сурово заклали и учитеља Нагорног у село Ладовица-а о томе сам и песму родољубиву написао када сам службовао у село Крушевица као просветни радник, јер је у тој школи учитељ Нагорни радио пре почетка рата. Приче о злочинима на обе стране -су ме мучили као дечака, па тај немир ето ми је на почетку 60.године живота отворио далековид да се ипак просеверим и себи олакшам и другима што су мрзели или били прогониоци или прогонитељи због свога уверења-идеологије, јер сам и сам осетио тај облик прогона због свога уверења.Треба се суочити са самим собом, са својом прошлошћу и себе довести до моралног прочишћења и у историском смислу.Бележио сам казивања шетника- поштених људи, а често себи имао стида што сам о њима мислио лоше-јер су били прво у четницима па онда у партизанима. Видео сам да су већина били часни људи, а да су многи и из сиромаштва одлазили у српску жандармерију и четнике, а да је мали број из идеол,ошких разлога био у четницима. Било је и оних који су ратовали за Краља и отаџбину и оних који су били неписмени-идеолошки изманипулисани, а било је оних који су истински убијали и клали. Данас у историографији се често помиње да у грађанском рату измежу партизана и четника су били најекстремнији политкомесраи партизанског покрета и лкопкалне самовољне Војводе четника на другој страни. Тако чак и капетан крањеве војске капетан Звонимир Вучковић(књижевни лист бр.34 2005.г) каже- да су локални четнички војводе чинили злодела, што се може видети из фактографских историских списа. Наравно да ће требати још времена да историја критички сагледа објективном методом о улози четничког покрета у Другом светском рату. Учинио сам колико сам могао и прикупио неке исповести, као и казивања и правио спискове о учешћу чертника из појединих села, што се за сада још нечини уа власотиначки крај. Нека ово буде почетак једне историје без идеологија за власотиначки крај и Србију.

Додатак

СЕЛО КРУШЕВИЦА: ВЛАСОТИНЦЕ

Богдан Стојчић(кафеџија-бонбонџија и содаџија), Александар Мечкар, Стојадин Рајкин(Товак), Радомир (шумар)-његов Црни Добривоје Димитријевић-Јарчевци, Јоца Кушински(Стаменковић), Ђукински Петар-белокапац-Велика Крушевица-издајник и швабски поданик, најопаснији. Издала га девојка. Заклали га партизани. Богданова сестра Богосавка ишла са четници, с немци и бугари-и побили их. Из Власотинце: Чочка Мирко-убио га наредник граничарски недићевац Крстић, живи у Лесковац, Жика Дарковце. Казивач:Борко Ранђеловић четник у Другом светском рату,

Запис : село Крушевица, општина Власотинце, 1980. година

Забележио: Мирослав Младеновић, наставник ОШ “Карађорђе Петровић” село Крушевица И локални етнолог И историчар

Додатак

Колико још у српским главама влада ИДЕОЛИЈА мржње према четницима, партизанима, недићевцима, љотићевцима у власотиначком крају-казује и овај мој коментар на тему: ПАРТИЗАНИ-ЧЕТНИЦИ..

Тако када сам пре неколико времена водио разговор са једном бабом о пореклу њеног РОДА, успут сам водио разговор И о партизанима И четницима-које се сећа ова осамдесетопетогодишња старица из села Доњи Дејан(девојка из села Свође).

Какав страх влада од те мржње, то се може видети приликом снимања разговора-овако:”Слуша ли неки там, ће ни чују сто причамо, море четници пусти да остану душу ни поједоше, непомињи ми ги”.

Други случај је што се qуид из страха ретко ко усуди да јавно говори о четницима који су поубијани у овом крају И о масовној гробници откривене у село Јастребац; када нико сем неколико њих није смело да учествује у откривању гообнице-као И на промоцији филма о том истраживању (који је на мој захтев И мени достављен као историски доцумент).

На трећој страни када сам писао Вуку Драшковићу Предсднику (доставqам оригинал Писма) СПО-да се у грађанском рату четника И партизана у Другом светсском рату(1941-1945.године) све ликвидације без суђења И због идеологије расветле на свим странама грађанског рата између партизана И четника или у самом четничком или партизанском покрету; никада нисам добио одговор.

Још горе је сам прошао када сам поново покрену своју И РЕХАБИЛИТАЦИЈУ Ратака Павловића Ћићка ратног партизанског команданта, укоњеног због уверења, шпанског борца и познатог српског интелектуалца.

Сви они који тобиоже се представqају “настављачи” партизанског или равногорског покрета-су лажни бориц за право, правду И истиноqубивост историских чињеница; него се користе уместо чињеница чистом идеологијом за дневно политичке потребе.

Надам се да ћу за наредна с поколења оставити овај траг једног сулудог времена истребqења БРАТА на БРАТА због идеологије у Другом светском рату, а то лудило траје чак и на почетку 21. века.

КАЗИВАЊА УЧЕСНИКА РАТОВА У ВЛАСОТИНАЦКОМ КРАЈУ

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ (стрељања четника у селима у власотиначком крају-Први део филма Илић Небојше-ИЛке, под називом ГУМНИШТЕ )-ИСТОРИСКИ ЗАПИС(а и етнолошки); у историском истраживању СПО у страдању четника од партизана у грађанском рату 1944. године у власотиначком крају.

Потичем из партизанске породице, али још 1975. године сам се почео интересовати за све ликвидације(били партизана било четника) који су СТРЕЉНИ ЗБОГ СВОГА УВЕРЕЊА, ПА САМ ТАКО И ЗБОГ ЛИКВИДАЦИЈЕ ПАРТИЗАНСКОГ КОМАНДАНТА И ШПАНСКОГ БОРЦА РАТКА ПАВЛОВИЋА ЋИЋКА 1943 године по налогу Тита-остао без посла шест година, прогањан, доживео нервни слом И злоупотребом психијатрије и судова и положаја-био прогнаник И једва остао жив, са великим последицама по здравље и живот своје породице.

У историским докумебтима има “две истине” једна да је “погинуо од залуталог зрна” а друга “у непосредној борби са бугарима”.

Истина је била другачија. Негде када је било постављање секретара КПЈ –у “иностранству” је тада Ћићко поставио само питање:”А ко је тај Тито”. Ћићко је био у шпнаском грађанском рату и од 1941. године у партизанима, да би “по казни” био пребачен у црнотравском крају.

У зиму фебруара 1943. године по налогу Тита долази Темпо светозар Вукмановић тада члан врховног штаба партизанског покрета да подигне устанак на Југу према Макењдонији И свраћа по налогу Тита у црнотравско-власотиначком крају селоРавна Гора у Власотинце). Ту је изгледа Темпо дао “налог Тита”-НАРЕДБУ о ликвидацији ћићка, КОЈА ИЗВРЕШНА У АПРИЛУ 1943 ГОДИНЕ, ТАЧНИЈЕ 26. АПРИЛА “БЕЗ БОРБЕ” је Ћићко погођен од “залуталог метка” кога је исплаио не БУГАРИН-него по НАЛОГУ ТИТА Душан Пуђа(био је тада партиски секретар у Црној Трави) и умро је у Нишу.

Та истина је забележена на магнетофонској траци. Наравно да се ћутало И из страха се није говорило, јер се свако плашио ликвидација И ГОЛОГ ОТОКА.

Сада тек долази нешто друго. Као историски истраживач овога краја поред Ћићка “иза леђа” су ликвидирани још партизански покретачи устанка противу фашиста:немаца и бугара у другом светском рату: студент Миљковић из Прсјана, мија Миленковић студент-по коме носи име школа у Шишави, па је касније добила назив(више партиски) “Браћа Миленковић”, онда Милош Диманић столарски радник из Власотинца(имао сам прилике да лично чујем 1976. године то од партизана који га је ликвидирао, јер је пијанчио И наређивао да се иде у борбу, јерк о није ишао онда је на лицу стреqао партизане), Стојан Петровић-Уча(иако пише да су стрељани 12. новембра на Бубњу 1942.године у Нишу)

Сада да дам свој коментар о “историским истраживањима” о четничком покрету у другом светском рату као антифашистичког покрета, у борби противу фашизма.

Тачно је да је тај покрет имао то обележје у Србији, али у грађанском рату са партизанима је било злодела на обе стране. Сматрам да се историска истина треба саопштавати ко је све “клао” И “убијао”-а било је обе две стране, а ко је убијао по налогу “врха” покрета или из осветољубља.

Добор је што се овај материал истражује-али не треба партиски. То бих требало да раде историчари које одреди независни институте у држави, али тога још нема јер с е многи “плаше” истине, јер се од тога “дебело живело” а И сада се то ради “после петооктобарске револуције” 2000.године.