Стефан Немањић

НАСЛЕДНИК Немањин, средњи син Стефан, био је мудар и даровит државник, васпитан у византијском духу. Као сналажљив дипломата и обазрив и срачунат војсковођа, ктитор велелепне Жиче, важио је за једног од најдаровитијих Немањића.

Држава коју је наследио Стефан, још за владе свог оца Стефана Немање (1166-1196), знатно је узнапредовала, како у територијалном тако и у политичком и државотворном смислу. Иако још "варварска" за Византинце, постала је фактор на који се мора рачунати. Страна принцеза која је доведена у Србију дошла је управо из Византије. Звала се Евдокија (Јевдокија), синовица цара Исака Другог Анђела и кћерка потоњег цара Алексија Трећег.Брак принца Стефана са Евдокијом склопљен је, по свој прилици, 1191. године. Евдокија је, са својом пратњом, пошла из Цариграда пут Србије познатим римским путем Вија Егнација. Идући према северу, дошла је до Скопља и ту ју је дочекао млади Стефан.

Док је кормило Рашке држао њен свекар Немања, Евдокија није покушавала да се меша у послове државе. Стефану је родила сина Радослава, рођеног 1192, и кћерку Комнину.

Од тренутка када је постала велика жупанка, Евдокија је почела да користи своје право да учествује у владању над српском државом. Чак су, изгледа, Срби морали пристати, стоји забележено, да Евдокија буде учесница највише власти у Рашкој као што су биле августе у Византији. Сигурно је Немања добро размислио када је пристао на тако значајну улогу своје снахе, у случају да Стефан дође на власт. Евдокија је имала јак утицај на васпитање деце, посебно сина Радослава, који је учен и научен да се више осећа као Грк него као Србин. То ће га касније скупо коштати.

Да би се осветила мужу за наводна неверства, Евдокија се и сама упустила у брачне преваре. Постоје извори који кажу да ју је Стефан ухватио у неверству, па је због тога наредио да јој се скину хаљине, и нагу, само у кошуљи, отерао је из Србије. Има и оних записа у којима се тврди да је Евдокија била болесна. Наводи се да је имала шугу. Било како било, тек, Евдокија је, не рачунајући њену свекрву Ану, била прва византијска принцеза на двору Немањића, али и прва жена која је морала да напусти Србију.

Суштина тог краха ипак је била политичке природе. У то време, Стефан је био у сукобу са старијим братом Вуканом. Започела је битка за власт која је Рашкој донела глад, болести и погибију многих људи. Вукан је, додуше само закратко (од 1202. до краја 1204), уз помоћ угарског краља Емерика и других католичких кругова, збацио Стефана с власти. Прогнани Стефан користи угарско-бугарско непријатељство, те, уз помоћ бугарског цара Колојана, успева да поврати престо. Треба рећи да су, од времена мешања угарског краља Емерика у српске послове, сви угарски владари, све до 1918. године, у своју титулу уносили и Србију. То је започето од самог Емерика, који је, због учињене помоћи Вукану, сматрао да је и ова земља под његовом врховном влашћу.

Промућурни Стефан и сам се почео окретати према западу. Зашто? Принцеза с Босфора била је потребна у време склапања мира с Византијом. То је одговарало и једној и другој страни. Али, углед и моћ Византије нагло су опадали, а Латини су се приближавали Цариграду. Евдокија је сада постала сметња за нове односе с Латинима.Након десет година заједничког живота, Стефан је, 1201. године, отерао Евдокију. Цариградска црква разрешила је њихов брак 1201/1202.

Неверство Евдокијино, без обзира на све друге околности, оставило је трага на Стефановој души. Да није лако поднео срамоту због жениног неверства, потврђују речи које је касније записао: Часна жена у дому мужа свога дража је од свакога бисера и драгога камена.Стефан се три пута женио, али су све три његове жене биле само велике жупанке, ниједна краљица.

Због сукоба с братом Вуканом, кога су подржавали Угри, Стефан је тражио савезника, и нашао га у Бугарској. И Бугари су били непријатељи Угара. Уговор о пријатељству је, како се чини, потврђен тако што се Стефан оженио блиском рођаком цара Колојана (Лепи Јован). Она је Стефану родила сина Владислава, који ће постати трећи краљ, и Предислава, који се рано замонашио, био захумски епископ, а потом и архиепископ српски Сава Други. Ова жена је умрла 10 година после венчања са Стефаном. Да ли је умрла од туге јер је Стефан и њу после неколико година брака отерао?

Да би остварио свој циљ, мудри Стефан није бирао средства. Од папе Иноћентија Трећег тражио је краљевску круну. Због противљења Угарске, папа је одбио да му додели краљевско достојанство. Али, Стефан не одустаје. Како је Венеција имала приличног утицаја на политичке прилике земаља на Балкану, Стефан се зближио с породицом млетачких дуждева. Млетачка принцеза Ана Дандоло постаје његова трећа жена.

Стефанов брат Сава, човек божји, знао је да је женидба с католикињом значила почетак сарадње с папом. А кора папиног хлеба је тврда и није за нас Србе, говорио је највећи српски подвижник и богољубац. Брак са Аном склопљен је 1207/08. године. Жена је Стефана наговарала и он је начелно прихватио да се одрекне православне вере, али то обећање није испунио.

Нови папа Хонорије Трећи послао му је, 1217. године, златну краљевску круну. Стефан Немањић постао је први краљ Србије, првовенчани краљ.

Али, иако много млађа, ни Ана Дандоло није доживела да постане краљица. Умрла је пре крунисања. Стефану је оставила сина Уроша, будућег четвртог краља, и кћерку Ренијеру.

УДАЈЕ СЕ НИСУ ПОСРЕЋИЛЕ

Евдокија се удавала још два пута, али јој се те удаје нису посрећиле. Последњи траг о њој датира из 1219. године, када је, у Никеји, присуствовала устоличењу свог бившег девера, монаха и архимандрита Саве у чин архиепископа. 

Украдена историја Срба

Украдена историја Срба: УНИШТАВАНА, ПАЉЕНА, КРАДЕНА, СИСТЕМАТСКИ ЗАТИРАНО ПОСТОЈАЊЕ СРБСТВА…

Пред вама је збирка текстова о нашој што украденој, што намерно сакривеној, однешеној и уништеној историјској баштини српског народа, за коју се изгледа нико не интересује. Да је више свесних и поштених научника као што је то био др Војислав М. Јовановић …


Сведочанство о украденој историји
Љиљана Синђелић Николић
Књига др Војислава М. Јовановића – Марамба „Потрага за украденом историјом“ штампана је захваљујући ангажману Владимира Давидовића, саветника у Министарству правде, љубитеља историје који годинама трага за српским културним благом расутим по свету и Издавачке књижаре „Југоисток“ из Београда.
„Бомбардовање и спаљивање Народне библиотеке у Београду 6. априла 1941. године, одношење комплетне архивске грађе Краљевине Србије, пљачка архива још у Првом светском рату, затим и у Другом не може се рећи да је то случајност. Неко је то системски радио са циљем брисања историјског памћења српског народа“ – додајући да су Немци током Другог светског рата пљачкали архиве по целој Југославији али да је 95% архивског материјала из српских архива.
Немци су и у Првом светском рату опљачкали архиве Краљевине Србије, односно Југославије, а затим су те архиве вратили по реституционом уговору иза Првог светског рата. Међутим, нису тада успели а ни касније да остваре свој основни циљ да у тим документима пронађу доказе за ратну кривицу Србије за Први светски рат. То је био основни циљ због кога су пљачкали.


ОПЉАЧКАНО 40 ВАГОНА АРХИВСКОГ МАТЕРИЈАЛА

Пљачка српских историјских докумената у Другом светском рату предмет је књиге „Потрага за украденом историјом“. Аутор књиге, др Војислав Јовановић – Марамбо (1848. – 1968.) био је дипломата Краљевине Југославије, професор књижевности Универзитета у Београду, драмски писац и научни саветник САНУ. Како је др Јовановић написао, задатак књиге је да утврди штету коју су у току Другог светског рата архиве Србије претрпеле од непријатеља, пљачком, уништавањем, развлачењем, као и злоупотребом заплењеног архивског материјала.
„Према његовом извештају опљачкано је око 40 великих железничких вагона. Књига садржи огроман списак онога што је опљачкано, на жалост, он није потпун јер су Немци однели евиденционе књиге, матичне књиге, регистре, војне архивалије.
Највећи део тог опљачканог блага завршио је у Аустрији јер је Беч био центар за прикупљање свега онога што је опљачкано у Србији. Огромна је одговорност Бечког државног архива што је део тих докумената уништен.
Али, део докумената је и сакривен и никада није враћен Југославији, односно Србији, мада постоје сасвим очигледне индиције да су ти документи преживели уништавање и да се и данас налазе у рукама Аустријанаца. О томе говоре и чланови Реституционе комисије која је након Другог светског рата радила на реконструкцији опљачканих фондова. Међу истакнутим историчарима члановима те комисије је и академик Василије Крестић“ каже Владимир Давидовић.
„Реституциона делегација је имала увид у то шта је опљачкано и шта треба да буде враћено у нашу земљу. Међутим, питање повраћаја веома се искомпликовало. Колико су пљачкаши били безобзирни када су вршили пљачку, толико су још више показали дрскости када је опљачкану грађу требало да врате њиховим власницима. Изналазили су све могуће начине да осујете посао наше делегације.
Покушавали су да се ослободе обавеза које су проистицале из међудржавних уговора и желели су да задрже оно што им ни по ком основу није могло припасти.
Јовановићева књига представља део криминалне историје новијег времена. Она је за нас од посебног научног и културног значаја због тога што садржи не само пописе архива, фондова, збирки и серија које су пљачкаши изнели из земље, већ и због тога што је педантно наведено шта је и колико је реституцијом враћено а шта је и колико је остало у поседу пљачкаша“ написао је академик Василије Крестић, додајући да „изворну подлогу књиге чине аутентични документи који ничим не могу бити оспорени.“ Од украденог материјала Србији је враћено тек десет одсто архивалија.


НЕСТАО ЕНГЛЕСКИ ПРЕВОД

Књига „Украдена историја“ је била завршена 1950. године, али до данас није угледала светлост дана. „Иако је књига била примљена за штампу у САНУ 1958. године, није била објављена. Такође, рукопис је преведен на енглески али је превод нестао.
Може се поставити питање, зашто Југославија а затим Србија нису учиниле ништа да се ова књига појави. За постојање овог рукописа знао је мали број људи, а да академик Младен Лесковац није књигу објављивао у наставцима у Зборнику за историју језика и књижевности Матице Српске (1975-1976), можда би и књига нестала,“ каже Владимир Давидовић.
Посебно интересантан део књиге је пљачка архива који се односе на Војводину, истиче наш саговорник. „Трећи рајх је хтео да прикаже примат немства у Војводини. Појам „немства“ је Трећи рајх користио за сва немачка питања изван Немачке. У Војводини су желели да докажу да Немци на тој територији имају водећу улогу у историји“, објашњава Давидовић.


НЕМАЧКА СИРОТИЊА У ВОЈВОДИНИ

„Од почетка осамнаестог века, од времена принца Еугена Савојског, прво у Барању, коју је принц добио на поклон за своје ратне заслуге, па у Банат и надаље дуж леве обале Дунава, непрестано је текла река немачких колониста који су махом били друштвени баласт у тадашњим немачким кнежевинама, сиротиња без икаквог иметка. Према плановима аустријског двора, дуготрајном колонизацијом, уз озакоњен систем олакшица, требало је створити демографску премоћ Немаца над староседелачким становништвом из чега би проистекао и привилеговани положај досељеника у српској средини. У току окупације Југославије, нацисти су се надали да ће у њеним архивама наћи доказе водеће улоге Немаца у војној и политичкој историји Војводине, али документи су показивали да су изразито доминантну улогу у току протекла два века на том подручју имали Срби“, написао је др Јовановић у књизи.
Наш саговорник, Владимир Давидовић додаје: „Кад су схватили да не могу документима доказати своју тезу, они су документе дали на уништење. Српски најзначајнији документи, царске и краљевске повеље нашли су се на пијаци у Бечу. Српски историјски документи, царске и краљевске повеље коришћене су за паковање кромпира, пасуља, јаја, купуса. То указује да је циљ окупатора брисање историјског памћења српског народа.“
„Одељке књиге Војислава Јовановића попут овог о „банатским архивама“ читалац може да доживи као најузбудљивије криминалистичке приче. Међутим, Јовановићу ни на крај памети није било да од једне културне трагедије испреда криминалистичке скаске. О пљачки наших архива он је писао хладне главе и без емоција… Пажљиво је пописао све фондове, серије и збирке докумената који су експедовани из Србије у Беч и Берлин… Да то Јовановић није урадио, данас не бисмо знали шта су све Аустријанци и Немци однели из наше земље као ратни плен и пљачку,“ написао је у предговору академик Василије Крестић.
Наш саговорник, Владимир Давидовић посебно истиче да је књига од изузетног значаја за бројне домаће истраживаче, стручну јавност јер су генерације историчара стасавале не знајући да она уопште постоји.
„У причу о културном благу српског народа расутом по свету ушао сам захваљујући академику Дејану Медаковићу са којим сам имао част да радим, истражујем. Писао је о Србима у Трсту, Сент Андреји, Бечу, Загребу, рубним подручјима српског народа, где се налази велики број уметничких предмета који су доказ квалитета тог народа и високог степена његовог друштвеног и културног развоја. Добар део тог блага је још увек у свету, без праве шансе да буде враћен у Србију. Иако физички није у Србији важно је да то благо буде саставни део корпуса српског колективног историјског памћења и доступно српским истраживачима. Захваљујући књизи сада ће истраживачи тачно знати где шта могу да траже, јер многе земље се не поносе оним што су опљачкале па и не журе да то покажу јавности“, каже Владимир Давидовић.

Најзначајнији споменик културе уништен у бомбардовању Београда 1941. је Народна библиотека са 300.000 књига, укључујући средњовековне списе непроцењиве вредности


Празнични минеј из 1573. чува се у Даблину

БЕЗБРОЈ српских старих рукописа, ретких књига, уметничких дела, реликвија и докумената расуто је по музејима, библиотекама, архивима и приватним збиркама широм света, што и не би било тако страшно да нам ово културно благо није ишчилело из свести, кажу познаваоци националне баштине. Прецизни званични подаци о српском културном наслеђу ван Србије не постоје, као што не постоји ни национална институција са задатком да трага за тим непроцењивим благом.
- Нажалост, ми немамо “National Heritage ” као Енглези, ни “Центр Национальной Славы России -” као Руси који брину о националном културном наслеђу где год се оно налазило – каже Владимир Давидовић, стручњак за међународно право, дугогодишњи секретар и управник послова САНУ и пасионирани трагач за заборављеним културним благом.
- Није толики проблем што нам је баштина расута широм света, све док је неко чува. Невоља је што је ми сами заборављамо. Како другачије објаснити да нико не проучава велики број српских рукописа у манастиру Свете Катарине на Синају, где је боравио Свети Сава и који су касније помагали краљица Јелена, краљеви Драгутин и Милутин, а Јоаникије Српски је био игуман.
Процене стручњака указују да је широм света распршено око 5.000 средњовековних рукописа и књига, а да се не говори о иконама, реликвијама, опљачканим музејским експонатима и архивама.
Међутим, чак и прикупљање најосновнијих информација о локацијама где се драгоцености налазе веома је мукотрпно и зависи пре свега од посвећености, вештине, упорности и лукавства појединаца који су спремни за понекад опасне авантуре у паралелном свету иза институција, у коме се мешају научне и квазинаучне страсти, политичке интриге и криминал.


СЕОБЕ И ОТИМАЧИНЕ

ТОКОМ шест великих сеоба у вековима турске доминације Срби су део свог духовног блага носили са собом у збегове, а део су остављали на милост и немилост освајачима.
Оно што није уништено куповале су стране дипломате и обавештајци у оквиру припрема за сламање Османске империје у Европи.
Кад су старине “ушле у моду” појавило се и мноштво трговаца и лопова који нису имали појма о уметничкој и историјској вредности српских књига, али су савршено добро осетили да се на њима може зарадити.
Тако је дошло до парадокса да највећи део српских драгоцености није покраден у средњовековним османлијским похарама, већ током прошлог столећа када су пљачку српског културног блага извели цивилизовани европски народи.
- Још у Југославији почело је политичко “покрштавање” српских серeдњeвековних рукописа – открива др Никола Кусовац, наш истакнути историчар уметности и дугогодишњи кустос Народног музеја. – Најстрашније политичке злоупотребе одвијале су се у Хрватској, где су у музејима задржани многи драгоцени документи које су усташе у Другом светском рату опљачкале из српских манастира и цркава. Не заборавите да су “стручњаци” НДХ, као што је био Ткалчић, тада ушли у архиве Сремских Карловаца и манастира Фрушке горе где су селектовали материјал и један део уништили, а други “спасили” да би их прогласили средњовековним рукописима писаним “хрватском ћирилицом”.
Саговорник додаје да опљачкано благо из манастира и цркава са територије НДХ никад није у потпуности враћено власнику – СПЦ, већ је угурано у депое Свеучилишне библиотеке, Југословенске академије знаности и уметности и Повијесног музеја Хрватске уз цинично обећање Владимира Бакарића да ће једног дана српска баштина бити изложена у “музеју Срба у Хрватској”. Тако је у Загребу и завршила Крмчија (законоправило) Светог Саве, један од најдрагоценијих српских рукописа који до дан-данас није враћен.

- Тај материјал је био веома тешко доступан истраживачима – наглашава Кусовац. – Пре сте могли да дођете до баштине Срба у Бугарској и Мађарској, државама с којима смо били у полуратном стању, него до оне у Хрватској и Македонији, где су српске средњовековне богомоље и документи морали да буду називани византијски.
Тек после Титове смрти део украденог блага и реликвија из Војводине, Хрватске и БиХ враћен је Српској православној цркви и смештен у Владичански дом у Пакрацу, који је деведесетих међу првима био на удару хрватских снага.
- Нажалост, то и лично могу да посведочим, јер сам двогледом гледао “зенге” како из владичанског дома износе старе документе, од средњовековних рукописа до матичних књига и бацају их у пламен – присећа се с тугом Кусовац.
- У Загребу је 1992. миниран музеј СПЦ у коме је такође уништен велики број старих књига и докумената која су сведочила о вековном постојању Срба на тим просторима. Нажалост у последње време поново је актуелно “покрштавање” српске писане баштине у “хрватске ћирилске рукописе”. Покојни патријарх Павле стално је указивао да српска национална баштина спасена из Хрватске тамо може да се врати тек онда када се тамо врати и народ коме она припада. Сада се та баштина враћа црквама које су уништене, тако да се не зна где она заправо завршава.


ПРИВАТИЗАЦИЈА ИСТОРИЈЕ

ВЕЛИКИ део архива из Првог српског устанка, кад је створена модерна српска држава, званично се сматра заувек несталим. Међутим, познаваоци антикварског тржишта тврде да то није истина.
- Примерак Карађорђевог устава из 1806. продала је Колумбија музеју у Њујорку једна дама из породице Карађорђевић – каже Владимир Давидовић. – Један наш епископ још у својој кући држи Карађорђеву ратну заставу коју је претходни власник завештао цркви.
Да је опљачкана баштина “запаљива роба” без обзира на старост показује и извештај “Потрага за украденом историјом” о пљачки српских историјских докумената у Другом светском рату, који је скриван 60 година.
У њему секретар државне комисије за реституцију Војислав Јовановић Марамбо упозорава да су Немачка и Аустрија и после Првог светског рата злоупотребиле покрадене документе за креирање историјских фалсификата који су одговорност за светски сукоб сваљивале на Србију и позивале на нови превентивни рат против ње. Нажалост, опљачкани архиви ни до данас нису враћени, као ни благо опљачкано из Народног музеја.
- Ако погледате регистар експоната Народног музеја пре Првог светског рата и њихов попис по окончању рата, видећете хиљаде рубрика с истом белешком: “Није затечено” – каже др Никола Кусовац. - У аустријском бомбардовању 1914. музеј је тешко страдао и остатак драгоцености је укрцан у железничку композицију за Грчку. Међутим, Шиптари су напали и опљачкали воз код Косовске Митровице, а благо су развукли они, Немци и Бугари. Упркос многим међународним договорима, до данас је у музеј враћена само једна мала римска посуда из Немачке.
Парадокс је, по мишљењу Владимира Давидовића, да је Србија у оба светска рата б
ила победник, а да од Бугарске није тражила опљачкано благо, иако је на то полагала сва права.
- Ризницу Високих Дечана опљачкану у Првом светском рату данас можете видети изложену у музеју у Софији, као и икону племића Дејановића из 14. века украдену из манастира Поганово, крај Пирота, а у Народној библиотеци у Пловдиву је велика збирка отетих српских рукописа – набраја Давидовић.


ТОВАРИ ЗА РУСИЈУ

РУСИЈА чува велики број српских рукописа, укључујући и најстарији – Савину књигу из 10. века, која носи име по преписивачу, попу Сави. Руски монаси, или припадници чувене тајне службе “црне канцеларије” који су се представљали као калуђери путовали су по Србији одржавајући контакт Москве с овдашњим свештенством, а у Русију су носили читаве товаре старих српских књига. Касније су и руске дипломате на Балкану прикупљале српске књиге и поклањале те збирке руским библиотекама. После велике сеобе под Арсенијем Чарнојевићем велики број Срба одселио се у данашњу Украјину и основао две државе Славјаносербију и Нову Сербију, чији се архиви и данас налазе у Минску.
Нарочито велики број рукописа налази се на Казањском универзитету у Казању, Новоросијском музеју у Одеси, Петроградском музеју и Публичној библиотеци. Изузетно вредна збирка од 1.500 рукописа је у Румјанцевском музеју у Москви, где се и у библиотеци налази велики број рукописа које је сакупио Гиљфердинг, руски конзул у Сарајеву.
- Велики број старих књига, међу којима Псалтир с часловцем из 1519, Празнични минеј из 1538, Октоих из 1537, али и веома ретка књига Новјејши славенски прописи, коју је у Сремским Карловцима изрезао Захарије Орфелин, сва у гравирама, налази се у Црквеном музеју у Лавову.
Широм света расуто на хиљаде српских рукописа, реликвија, уметничких дела и архивских докумената .

НАЈВЕЋА мистерија у вртлогу пљачки српске културне баштине је судбина најдрагоценијих средњовековних рукописа које је до 1915. чувала Народна библиотека у Београду. Уочи Макензенове офанзиве директор Народне библиотеке Јован Томић спаковао је 56 најдрагоценијих и највреднијих рукописних и старих штампаних књига у два сандука које је послао да се евакуишу с архивом Министарства иностраних послова. Међутим, на нишкој железничкој станици драгоценим ковчезима губи се сваки траг и дуго се веровало да су рукописи и књиге уништени.

До преокрета је дошло кад је извесна дама 1933. понудила антикваријату у Франкфурту на Мајни “Призренски препис Душановог законика” из једног од сандука из Народне библиотеке. Испоставило се да га је украо немачки официр Фом Вилкенс и по цени од неколико хиљада марака враћен је у Београд.
Три деценије касније у Загребу академик Владимир Мошин, тада шеф археографског одељења Народне библиотеке Србије открива још два украдена рукописа. Без имена, обележени само бројевима, у депоу Свеучилишне библиотеке били су скривени Добриљско четворојеванђеље и Коришки пролог. Испоставило се да је опљачкане рукописе њих однекуд донео уочи Другог светског рата хрватски бан Иван Шубашић.
Ускоро је Мошину стигло и писмо из Одељења књиге Британског савета у Лондону, ради консултација у вези четири средњовековна рукописа и једне књиге у чувеној библиотеци сер Честера Битија у Даблину. Испоставило се да је Американац Бити, који је уочи Првог светског рата радио на отварању рудника на Косову, у својој задужбини имао пет опљачканих рукописа Народне библиотеке у Београду: Никољско јеванђеље из 14. века, Празнични минеј из 1537. године, Српско четворојеванђеље рашке школе из 13. века, Читање из апостола и јеванђеља из 13. века и фрагмент Влашког јеванђеља из 15. века. Према британским подацима, све књиге припадале су збирци извесног Чарлса Клеја и продате су на аукцији у Сотбију, иако су све у то време биле у депоу Народне библиотеке.

Тек пре неколико година захваљујући Владимиру Давидовићу из библиотеке у Даблину добили смо скенирано Никољско четворојеванђеље које је захваљујући донаторима одштампано у 100 примерака и поклоњено најзначајнијим библиотекама и манастирима.

- Последњи документ из сандука Народне библиотеке који се појавио у јавности био је уводни део, првих 12 страна дечанске Хрисовуље чије је фотокопије у САНУ донео један католички свештеник из Црне Горе – каже Давидовић. – За овај рукопис тражио је 30.000 марака и отварање неког локала, што није била нереална цена, али двојица утицајних академика су лоше проценила да је реч о фалсификату и спречила откуп уз речи “за сваку марку био би купљен један метак којим би пуцали на Србе”. Ипак, били смо срећни јер је постојање овог документа значило да није уништен сандук у коме се налазила Немањина оснивачка повеља Хиландара, која је још негде скривена.
После три године, извесни Британац појавио се у САНУ и замолио да види архиву, укључујући и Дечанску хрисовуљу. Чим се окончала хиперинфлација, телефон у САНУ је зазвонио, исти Британац се јавио са аукције из Швајцарске на којој се продавао први део старог рукописа и понудио да га откупи и прода Академији по цени од 30.000 марака. Нагласио је да не жели да ико зна да он послује са Србима јер смо под санкцијама.

- САНУ је продала клавир, прикупили смо и нека средства која су раније дали донатори, а сам Драгослав Аврамовић нам је дао девизе из Народне банке. Британац је тражио да дођем сам у хотел у Будимпешти и донесем новац, а он ће понети рукопис. Претрнуо сам од страха, носећи кофер с 30.000 марака, а плата ми је до јуче била две и по марке.
Ипак, Давидовић је за сваки случај позвао двојицу колега људи из Академије да дођу у будимпештански “Хајат” у време примопредаје, за сваки случај.
- Све нас је мучило питање да ли је реч о оригиналу – каже Давидовић. – Да ствар буде гора, Британац није желео ни кафу да попијемо, инсистирао је да што брже обавимо размену. Тражио сам да видим рукописе и на први поглед видео сам да је реч о оригиналима, јер су имали трагове мишијих зуба на истом месту где и остатак Хрисовуље. Тако смо захваљујући мишевима комплетирали Дечанску хрисовуљу.


ТАЈНЕ ВАТИКАНА И КАТЕДРАЛА

НАЈВЕЋА ризница српског културног блага изван Србије, нарочито из периода пре Немањића јесу архиви Ватикана, а у трезору Цркве Светог Петра налази се изузетно вредна икона Светих апостола Петра и Павла с ктиторима, краљицом Јеленом и синовима Драгутином и Милутином с краја 13. века .
Српске баштине има и широм Италије, а наш саговорник подсећа да су Стефан Дечански и цар Душан дали Базилици Светог Петра у Барију првобитни иконостас од “гламског сребра”- легуре сребра и злата.
- Изнад гроба где почивају мошти Светог Николе, најчешће српске славе, налази се икона Стефана Дечанског а већина Срба о томе појма нема. Крст Светог Саве налази се у катедрали у Пјаћенци, десница Јована Крститеља коју је Свети Сава приложио манастиру Жичи, данас је у катедрали у Сијени, као и икона с ликом патријарха Пасјија с почетка 17. века.
У библиотеци Марчана у Венецији налази се житије которског заштитника Светог Трифуна из 15. века, као и српски рукописи и инкунабуле из Далмације, као део рукописне задужбине Задранина Ђузепеа Праде. Наравно, ту је и благо Цркве Светог Спиридона и монументално гробље српских трговаца у Трсту.


БАШТИНА КАО ПОЛИТИЧКО ПИТАЊЕ

НИКОЛА Кусовац упозорава да се на албанским сајтовима већ рекламира туристичка понуда обилазака “Косоварских православних манастира”.
- Наша власт стално заборавља да је културна баштина прворазредно политичко питање. На пример, после 2000. године међународни представник на Косову Карл Штајнер дошао је у Београд и тражио да му Народни музеј као знак добре воље преда неолитску фигурину коју су српски археолози ископали на Космету. Упркос мојим упозорењима, наши политичари су извршили притисак и музеј је дао артефакт Штајнеру, који га је славодобитно донео у Приштину, где је направљен политички спектакл поводом “повратка опљачканог албанског културног блага”.


ТУРСКА СВЕДОЧАНСТВА

СРБИ на Балкану су живели у два комонвелта, Источном римском царству, које су тек у 17. веку немачки историчари назвали до тад непостојећим именом Византија, и Отоманском царству, а наши историчари информације о животу нашег народа и данас прикупљају из секундарних извора на Западу, разочарано констатује Владимир Давидовић.
- Турски архиви су крцати документима који сведоче о вековима које смо провели као део Османске империје, која је била бирократски врло уређена. Међутим, осим изузетака као што је професор Дарко Танасковић, нашим историчарима не пада на памет да оду тамо и истражују, већ преписују оно шта је Запад мислио о томе шта се овде дешавало. У Царској палати, данас музеј Топкапи је ризница података о нама, а посетиоци ту могу да виде и руку Јована Крститеља у златној рукавици (на слици), коју је у мираз донела принцеза Оливера кад се удала за Бајазита Првог.


Украдена историја: Отимачина дуга два века
Новости
Широм света расуто на хиљаде српских рукописа, реликвија, уметничких дела и архивских докумената (3). Српско наслеђе крчмили и уништавали странци, непријатељи, али и савезници и Срби

Рука Светог Саве из Милешеве чува се у Пљевљима
ПЉАЧКА манастира Милешеве која у континуитету траје већ два века школски је пример како се културно благо растура широм света, каже историчар уметности и музеолог Драгиша Милосављевић. Он је утрошио пет година на мукотрпна истраживања и дуга путовања да би пронашао делове милешевске ризнице који нису уништени у многобројним ратовима и похарама. Ова авантура преточена у књигу “Изгубљена ризница манастира Милешева” која открива да су српско наслеђе крчмили и уништавали и Срби и странци и савезници и непријатељи. Милосављевић, некадашњи директор Музеја у Ужицу, каже да је највећа трагедија да је и српска баштина сачувана у светским збиркама овде заборављена. – Сви европски путописци су до 1688. с дивљењем описивали Милешеву као огроман музеј – каже Милосављевић.
- Кад је у Великој сеоби 1690. осамдестак монаха напуштало манастир на 150 товарних коња носили су само библиотеку и највреднији део предмета из ризнице. У данашњој Милешеви, нажалост, налази се само један оригинални предмет из оригиналне ризнице. Део милешевске ризнице пренет је у манастире у Црној Гори и Херцеговини, а део је наставио пут са збеговима и завршио у Хабзбуршкој монархији. Највреднији примерци чувани су у фрушкогорским и славонским манастирима, али показало се да ни тамо нису безбедни.
- Крајем 18. и почетком 19. века почиње организована пљачка свега што је вредело од културне баштине, од остатака грчких храмова на Акропољу до блага српских манастира – каже Милосављевић. – Српске ћириличне рукописне књиге имале су на том тржишту изузетно високу цену и забележено је да су пребогати руски племићи давали и 150 рубаља за примерак, а толико је коштала једна кућа.
Милешевских књига има свуда по свету, а пре свега у Санкт Петерсбургу у великој Гиљфердинговој збирци, открива наш саговорник. Она носи име по руском конзулу у Сарајеву, изузетном познаваоцу и љубитељу књига који их је средином 19. века однео на товаре из српских манастира. Међутим, нису само странци трговали драгоценим средњовековним књигама, наглашава саговорник “Новости”.
- У Берлину, на пример, постоји велика библиотека која носи име Вука Караџића јер их је он продавао у великом броју Немачкој и Аустрији и Русији – каже Милосављевић. – Још је Станоје Станојевић записао да је Вук највише зарадио на продаји старих књига и да је имао читаву мрежу сакупљача који су их набављали. Вуков рад на језику је непроцењив, али ни ово не сме да се заборави.
Највећа пљачка и уништавање баштине одиграла се у Другом светском рату на простору НДХ, која се простирала и на територији Војводине и Босне и Херцеговине, где је током рата спаљено и покрадено 456 православних манастира и храмова.
Ни данас се прецизно не зна шта је од српске културне баштине која је пред Турцима изнета из Србије и сачувана у Аустроугарској уништено, а шта покрадено, јер су регистри први завршавали у пламену. Велики део сачуваног блага Милешеве налазио се у 20 сандука у скривници манастира Крушедол до ноћи између 24. и 25. маја 1941. кад су их усташе однеле у Загреб. Тек 11. јула те године део скупоценог златног посуђа, драгоцених књига и слика предат је Музеју за умјетсност и обрт.
- Захваљујући ентузијазму неколицине људи, пре свега професору Радославу Грујићу, део опљачканог блага из Загреба је 1945. враћен у Београд – каже Милосављевић. – Међутим, мало је познато да су комунистичке власти поново велики део те наше баштине вратиле у Загреб, у разне музеје. Тврдње да је благо враћено фрушкогорским манастирима не стоје, јер су они у првим деценијама после рата били у рушевинама.


Украдена историја: Држава још нема списак опљачканог
Новости
Широм света расуто је на хиљаде српских рукописа, реликвија, уметничких дела и архивских докумената (4): Закони који регулишу заштиту културног наслеђа биће усвојени до 2014. године

Документација враћена из Аустрије седамдесетих, „откривена“ 2008.

ЗАИНТРИГИРАНИ тврдњама стручњака да Србија нема институцију са задатком да систематски трага за српском баштином расутом по свету, пописује је и враћа, макар у облику каталога и копија, обратили смо се Министарству културе и тражили одговор да ли се и зашто национално наслеђе препушта забораву.
С обзиром на то да Србија враћа Хрватској уметничко благо које припада црквама и манастирима СПЦ на њеној територији, тражили смо одговор од Министарства да ли постоји и обрнут процес, да се нашој држави враћају уметнине и реликвије које је НДХ опљачкала још током Другог светског рата.
У Министарству објашњавају да ову област регулише Царински закон и да је Србија потписница међународних конвенција којима се регулише ова област: Конвенције о мерама за забрану и спречавање недозвољеног увоза, извоза и преноса својине културних добара, Унеско 1970, и Конвенције за заштиту културних добара у случају оружаних сукоба.
- Међутим, чињеница је да то није довољно јер тим конвенцијама није прописан начин враћања робе, осим одредбе да се молба за повраћај шаље дипломатским путем – каже Ана Суботић, портпарол Министарства културе. – Зато ће сет закона који регулише заштиту културног наслеђа бити усвојен најкасније до 2014. године, према плану Владе Србије за усклађивање прописа са законодавством ЕУ.
На питање да ли имамо целовит списак културне баштине који се налази ван земље, у Министарству одговарају да постојећи закони одређују да регистар културних добара воде установе заштите по врстама културих добара. Они цитирају чланове закона по којима је Архив Србије задужен да се бави заштитом архивске грађе, али и истраживањем и копирањем комплетне грађе у иностранству која је од посебног значаја за историју Србије.
- Како је тај посао обављан дуго времена показује чињеница да је садашњи директор приликом доласка у ову институцију 2008. открио гомилу нераспаковане документације која је још раних седамдестих стигла из Беча – подсећа др Владимир Давидовић, стручњак за међународно право и некадашњи секретар САНУ.
Народни музеј у Београду по слову закона „обавља послове у погледу уметничко-историјских дела, као и послове око старања о очувању уметничко-историјских дела од посебног значаја за историју и културу Републике Србије која се налазе у иностранству“.
- Народни музеј није отворен за посетиоце већ десет година, па грађани не могу да виде ни овдашње благо, а камоли оно из иностранства – каже др Никола Кусовац, негдашњи кустос Народног музеја. – Док сам радио у музеју један од главних задатака био је прављење изложби српске баштине која се налази у другим земљама, а користили смо ту прилику да је рестауришемо и заштитимо. Пошто музеј не ради та пракса више не постоји, а нисам сигуран ни у каквом су стању овдашњи материјал.
Министарство у одговору цитира и члан закона по коме Народна библиотека Србије, између осталог, обавља делатност заштите старе и ретке књиге од посебног значаја за историју и културу Србије која се налази у иностранству.
На сајту библиотеке је у дигитализованом облику могуће видети само старе рукописне књиге из Србије које су из манастира сакупили однели и сачували Јернеј Копитар и Павел Шафарик, а данас се налазе у музејима у Љубљани и Прагу. Посебан парадокс је да у дигиталном облику можемо видети и књиге из Збирке Честера Битија, које су 1915. украдене из збирке највреднијих књига Народне библиотеке у Београду. Нажалост, још око 5.000 књига и рукописа од Санкт Петербурга до Вашингтона није нам доступно.


АРХИВАРИ СЕ НАДМУДРУЈУ

ПРАВО на реституцију архивалија покрадених током Првог светског рата признато је Краљевини СХС сенжерменским мировним уговором са Аустријом 1919. године, на основу којег је 1923. године закључен Архивски споразум о враћању архивског материјала Србији.
- Међутим, Аустрија је захтевала ревизију споразума, па је његово спровођење прекинуто 1926. године – каже Ана Суботић, портпарол Министарства културе.
- Према расположивим подацима, током окупације Србије само у периоду од јула 1941. до септембра 1942. у Беч је послата архивска грађа у количини од 579 сандука, 4 фасцикле и 88 посебних аката.
Међутим, подаци секретара југословенске комисије за реституцију др Војислава Јовановића Марамба, који су тек недавно објављени, после 60 година скривања, говоре да је из Србије током Другог светског рата опљачкано око 40 вагона историјских докумената!
У Министарству културе наводе да је након рата обновљено спровођење Архивског споразума, али тек 1958. закључивањем протокола са Аустријом. Овим документом је реституцији опљачкане документације у Првом светском рату додата и реституција културних добара однетих за време Другог светског рата у Аустрију.
- Југословенски експерти су 1960. саставили листу југословенских захтева на око 1.000 страна, која је предата аустријској влади – каже Ана Суботић. – Међутим, поново је дошло до прекида, а рад на реституцији је настављен 1975. и трајао је до 1991, до када је обављено 11 примопредаја архивске грађе.
У току Другог светског рата уништено је или опљачкано 177 библиотека. Окупатор и усташе уништавали су српску ћирилску књигу, црквене библиотеке, а добар део факултетских библиотека нестао је у пожарима.

Где је нестало 17 сандука праве српске историје?

На жалост, Српско учено друштво и српски историчари прихватили су такозвану германску историјску школу која је стигла из славистичког центра Бечког универзитета
Готово да нема књиге оних аутора који се баве пореклом Словена, односно Срба, заговорника да Словени нису дошљаци на Балкан, а да се бар на једном месту не помене име Милоша С. Милојевића.
Слично је и са саговорницима на ту тему, присталицама такозване аутохтонистичке школе.
Иза овог научника који је живео у деветнаестом веку званично је остало мало дела, али присталице његове теорије и поборници његовог рада говоре о сандуцима заоставштине и хиљадама страницама у рукопису. Чињеница је да после смрти његову рукописну заоставштину није прихватила ниједна српска установа. Остало је забележено да се на тавану Првостепеног суда Округа београдског, после ослобођења 1918. године, налазио пун сандук Милојевићевих рукописа. Они који трагају за његовом заоставштином тврде да је на том тавану било чак седамнаест таквих сандука са рукописима и личним стварима.
У књизи “Срби… народ најстарији” Олга Луковић-Пјановић на једном месту је написала: “Због непијатељског гледања страних сила на рад Милоша Милојевића, а и због заведених српских синова, који су послушно следили те туђе мрачне моћи, о овом нашем великом човеку пуном људских и научних врлина никада није била урађена једна ваљана биографија. Тај посао, такође, чека сутрашњу Српску академију знања! Апсолутно је неопходно да се пронађе Милојевићева заоставштина, која се можда чува у београдској Народној библиотеци, јер можда су још, којом срећом, те четири хиљаде страна праве историје Срба у припреми сачуване. Можда се с тим рукописом налази и девет свезака рукописа, такође необјављених, па четврта књига “Српских обичаја” и повеће дело “Немањице”. Такође је веома важно да се пронађе та његова етнографска и географска мапа Срба и српских земаља у Турској и Аустрији, јер је сасвим поуздано да ће се помоћу ње најбоље установити где је још све било Срба у његово време”.

Милош С. Милојевић
Ко је био човек око чијих радова се и данас, иако је умро пре више од сто година, међу научницима ломе копља? Трагајући за његовом заоставштином у званичним установама се углавном наилази на зид ћутања. Или незнања. Тек ту и тамо се појави покоја Милојевићева преписка, фототипско издање књиге, али од грађе због које је гурнут на маргину — ни трага. Ретко се, закључак је, јављају такве супротности у оцени нечијег рада као што је то случај са Милошем С. Милојевићем.
Стефан Милојевић био је свештеник у мачванском селу Црна Бара. У његовом дому 16. октобра 1840. године било је бучно и свечано. Родио му се син Милош. Напредно дете после завршене основне школе у Глоговцу одлази у Београд, где на Београдском лицеју учи правне науке. Жељан знања, после завршене гимназије стиже у Москву и на Државном универзитету са одличним успехом за три године завршава правне науке. Поред осталих предмета, Милојевић је код тада чувеног професора Ј. Бођанског слушао и упоредну филологију словенских живих и изумрлих племена. Тада се упознао и са завидним достигнућима руске лингвистике, етнологије, археологије и историографије. Дошао је и до литературе на руском у којој су истраживани древни језици, почевши од санскрита, затим до дела која су се бавила историјом Индије, Русије, Кине, Египта, Кавказа, Балкана, балтичког простора. После свих тих проучених дела Милојевић се дефинитивно сврстао у групу оних научника присталица аутохтонистичке историјске школе која је нудила доказе да су Срби најстарији балкански народ, те да су на овим подручјима живели много пре Римљана и Грка.
У то време на Великој школи и у Српском ученом друштву српски историчари су већ били прихватили такозвану германску историјску школу која је стигла из славистичког центра Бечког универзитета. Према тој школи, која је своју теорију наметнула нама као научну основу, Словени су стигли на Балкан у седмом веку. Главни заговорници ове теорије били су Стојан Новаковић, Милојевићев земљак из Шапца и школски друг, и Иларион Руварац, архимандрит.

По повратку из Москве Милојевић се 1865. запошљава као писар у Окружном суду у Ваљеву. У време српско-турских ратова од 1876. до 1878. године основао је и повео у рат добровољачке јединице Моравско-добричко-добровољачки усташки кор, Добровољачко-усташки рашко-ибарски кор и Дежевско-ибарско-усташки кор.Његови добровољци, пред којима је увек први јуришао, никада се нису повукли са бојног поља, а остало је забележено да су у биткама ослободили чак четири стотине српских села.
Милојевић ратује, путује, предаје у школама и истражује корене Срба. У скромној биографији, између осталог, пише: “Путовао је прерушен. Сад је био мајстор зидар, сад зограф (‘молер’) који је ступао у погодбе за израду црквених живописа, а кадшто се — где и кад треба — јављао и правим именом и смером својим”.—
Ратовао је Милојевић на неколико фронтова. Године 1881. за часопис “Исток”, како је сам записао, за два дана и ноћ написао је чланак који је касније преточен у књигу “Наши манастири и калуђерство” са 120 страна. У уводу он вели: “Од неког доба непрестано се потрза у нашим новинама, особито такозваним ’преко’, па још и у нашим овде скупштинама, час нарочито, а час опет и као миморед, питање о нашем калуђерству, манастирима, а нарочито манастирским имањима. То је у последњој, одвећ плодотворној, свакојаким и свевазможним закључцима и озакоњењима, скупштини донесен и закључак да се наши манастири смање, сведу на некакве ’историјске манастире’ у самој ствари и заправо униште, а калуђерски ред са свим истраје и иживи у нашој народности”.
На недавно одржаној промоцији карте “Српски белези на Косову и Метохији” директор Републичког завода за заштиту споменика културе Милета Милић, између осталог, рекао је и како је први попис српских белега на Космету сачинио Милош С. Милојевић. У архиви САНУ постоји и писмо које је Милојевић 1870. године послао Српском ученом друштву о првом попису археолошких старина у Западној Србији. У истој установи постоји још једно писмо које је Милојевић послао неком од тадашњих министара где каже “да ће он, иако болестан, ићи на Космет ради неког преговора, јер је у Приштини у по бела дана у центру убијен један поп. Све то има везе са “Албанском лигом” која се повезује и прелази у руке аустро-маџарске која немирима хоће да изнуди од Европе овлашћење да тај крај поседну”. (Писмо носи датум 4. јануар 1881. године.

Срби пре Римљана

Покушавајући да докаже да су Срби староседеоци на овим подручјима, Милојевић оставља и овакав запис: “Да је српска црква старија и од римске и грчке, осим потврде папе Јована îî, писане краљу српском Михаилу, којом тврди да је српска црква старија и од грчке и од римске, сведоче толике силне бивше епископије, постојавше до Константина Великог, међу којима само да поменем: Средачку (Софијску), Скопљанску, Нишку, Београдску, Воденску, Морозвиждску, Ремешку итд, сведоче још толики свеци и мученици Срби, који се борише против идолопоклоника и мухамеданаца, јеретика и безбожника Бугара и осталих, као бројни епископи”.
Онима који су мислили другачије од Милојевића, а није их било мало, сигурно су сметале и овакве Милојевићеве белешке. У једном од записа Милош С. Милојевић пише “да су Срби као робље римско, живећи од искони у свим овим својим садашњим земљама, а тада још и од Италије или Средоземног мора, па до Грчког, и од Јадранског па до Црног, имали и своје храмове и своје свештенство, и уређену своју црквену управу у лицу својих архиепископа, који су најпре, и то од првог века по Христу па све до четвртог, седели у предграђу Сирмијумовом, другој римској престолници, такозваној, и још и данас називајућој се Митровици на Сави, због чега је се од тих српских митрополита, или архијера, то предграђе некадашњег огромног Сирмијума тако и прозвало, па су одавде, навалом Хуна у четвртом веку по Христу, морали измаћи се даље, заједно са државном римском влашћу у Звечан, данашње развалине у дну Косова, и у предграђу истога станив се опет му дали свој назив Митровица, која још и данас постоји, на Косову, у последњем свом ропсцу као варош”.

Чамац моноксил из 7. века нове ере, откривен је 1954. године у селу Црквенац, у близини Свилајнца. Пре скоро миленијум и по њиме су Моравом пловили стари Словени, а данас, у центру Крагујевца.
Када је дошло до судара “прса у прса” германске и Милојевићеве аутохтонистичке школе, овај наш великан 1881. године пише овако: “Српском ученом друштву није стало било ни до простора српских земаља, које Порфирогенит у свом делу “Де Админ” наводи, који простор већином обухвата и бивша Пећка српска патријаршија, а у коме и сада живе Срби, већ оно гура српске земље и још сада тамо живећи српски народ у свакојаке туђинце, само да не буду Срби, а у својим школским књигама и историјама доказује докле је плот кнежевине Србије, да су и Срби дотле итд… Ево само ради бруке и срамоте наше и наших превисоко научених западних питомаца и државника, који знају колико се кромпира у сваком лонцу годишње свој Ђерманији скува, колико се чаша пива, каквог и где, произведе и попије, колико се и каквих котлета поједе, шампањског вина произведе и попије у свој Француској, колико се и каквих, од које породе, говеда, од колико година итд. бифтека направи и поједе у Енглеској, произведе и попије коњака, пунча итд, а не знају и неће да знају да још живе Срби као што и у горњем свом делу Порфирогенит каже, који је најхрђавије писао за Србе и свео их што је могао на најмањи простор”.

Једна звезда се угасила

Срби као робље римско, живећи од искони у свим овим својим садашњим земљама, а тада још и од Италије или Средоземног мора, па до Грчког, и од Јадранског па до Црног
И поред евидентних тешкоћа на које је наилазио у својим истраживањима, неколико Милојевићевих дела ипак је угледало светлост дана. Током 1871. године, док се клешта бојкота нису саставила, “Гласник” Српског ученог друштва објавио му је три дела:“Правила свете Петке Параскеве српске”, “Правила светом Симеуну српском” и “Општи лист српске патријаршије у Пећи”.Прикупио је, махом по Старој Србији, систематизовао и поделио по врстама и мотивима око седам стотина народних песама, објављених у три свеске 1869, 1870. и 1875. године под насловом “Песме и обичаји укупног народа српског”.
Готово у исто време, такође у три књиге, 1871. 1872. и 1877. године, објавио је “Путопис дела Праве (Старе) Србије”. Најзначајније његово дело “Одломци историје Срба и српских и југословенских земаља у Турској и Аустрији” изашло је у две књиге 1872. Године 1873. издао је историјско-етнографску географску мапу Срба и српских (југословенских) земаља у Турској и Аустрији, а 1881, као додатак овој мапи, “Народописни и земљописни преглед средњег дела Праве (Старе) Србије” са етнографском мапом српских земаља у кнежевинама: Србији, Црној Гори, Бугарској, Краљевини Румунији, Аустро-Угарској и Турској царевини.
Крајеви који су веровали Милојевићу и његовом раду одуживали су му се још за живота. Тако је постао почасни члан градских општина Прокупља, Врања, Куршумлије, Ниша, почасни члан општина Драгушке, Великопланске и Кончићке у срезу Прокупачком, округа Топличког. За исказану храброст у српско-турским ратовима одликован је Сребрном и Златном медаљом за храброст и Таковским крстом петог, четвртог и трећег степена, добитник је Ратне споменице и још многих других одличја.

Милош С. Милојевић је умро изненада 1897. године. Истраживачи његовог живота и рада, додуше они који упорно трагају за његовом заоставштином, помињу као могућност да је Милојевић — отрован. Било како било, чињеница је да се о његовом раду и данас у неким круговима ћути, а у неким говори шапатом. А један некрологичар овим речима је отпочео извештај о смрти Милоша Милојевића: “Једна звезда на српском небу утрнула је. Она беше необичног сјаја, те и ако звезда осветљаваше далеку… далеку прошлост народа српскога, осветљаваше тамне кутове простране отаџбине Србинове, и на тој светлости ми познадосмо што нисмо познавали, видесмо браћу нашу, српски народ у свој Србији од изнад Калоче и Мориша, па до Белога мора, и од сињег Јадранског мора, па до реке Алте, Осме и Доње Марице”.

Прича о нашем ропству

                                                          Прича о нашем ропству

Како смо постали робови и како ћемо се коначно ослободити.

Као и све животиње, људска бића желе да доминирају ресурсима који их окружују и да их експлоатишу. У почетку смо углавном ловили и пецали, али онда се у нашим умовима десило нешто насилно и магично.

Почели смо, као и животиње, да се плашимо смрти и губитака. То је био почетак велике  тргедије и још већих могућности…

Видите, када смо почели да се плашимо смрти, повређивања и заробљеништва, постали смо склони контролисању, што је постало вредније од било ког ресурса.

Највећи ресурс за неко људско биће није контрола природних ресурса, алата, животиња или замље, већ контрола над другим људским бићима.

Можете уплашити животињу болом, али не можете их уплашити ускраћивањем слободе, нити мучењем јер оне немају осећај за сутра.

Не можете претити крави мучењем нити овци да ћете је убити. Не можете млатити мачем поред дрвета и викати на њега да створи више воћа нити захтевати од земље више пшенице. Не можете добити више јаја тако што ћете запретити кокошки, али можете добити још јаја тако што ћете запретити човеку који поседује кокошку.

Узгајање људи је постало најпрофитабилније и најдеструктивније занимање кроз историју достигло свој врхунац.

Људско друштво се не може рационално разумети док се не види као оно што јесте: низ фарми где људи узгајају људску стоку.

Неки људи се лако дају збунити тиме што власти пружају, воду, образовање и путеве, али они заправо само одржавају своју стоку.

Неки се дају збунити тиме што су нам допуштене извесне слободе, али фармери само обезбеђују простор за стоку која ће тако дати више меса или млека.

Фарму пореза у вашој држави не занима стока и њихова слобода, већ повећани профит.

Почињете ли да увиђате природу кавеза у којем сте рођени?

Постоје четири главне фазе узгајања људи:

Прва фаза:

 Директно и брутално робство у древном Египту

Прва фаза, ропство у древном Египту представља директну и бруталну природу.

Људска тела су контролисана, али креативна продуктивност људског ума је остала ван домета бича и окова. Робови су били невероватно непродуктивни и захтевали су много ресурса за одржавање.

Фаза два: 

Римским робовима је дозвољено да покажу дозу генијалности

Друга фаза је био Римски модел, где је робовима дозвољен известан капацитет слободе, генијалност и креативност, који су подигли продуктивност робова.

Тиме се повећало богатство Рима, а самим тим и приходи од пореза за Римску власт.

Са тим додатним богатством , Рим је постао царство, уништавајући економске слободе које су храниле његову моћ, што је довело до његовог пропадања.

Подсећа ли вас то на нешто?

Фаза три:

 Феудализам

Након пада Рима, модел феудализма је такође увео концепт власништва над стоком и опорезивања. Уместо да буду под директним власништвом , сељаци и кметови су могли да обрађују своју земљу док год су могли да исплате своје локалне властелине.

Овај модел је пропао због континуиране поделе продуктивних фарми и уништен је током периода Ограђивања, при чему је земља уједињена и на стотине или хиљаде кметова је избачено са земље њихових предака, зато што су нове технике омогућиле веће и продуктивније фарме са мање људи.

Повећана продуктивност у средњем веку створила je вишак хране који је био потребан за проширење градова, чиме је настао демократски модел власништва над људима.

Пошто су расељени сељаци и кметови похрлили у градове, велике залихе јефтиног људског капитала постале су доступне индустријалистима у развоју, а владајућа класа људских фармера је схватила да могу више да зараде ако допусте својој стоци да одабере своје занимање.

Фаза четири:

 Демократски модел

Под демократским моделом , директно власништво робова заменио је модел мафије. Мафија је ретко поседовала бизнис директно, већ је уместо тога слала своје насилнике једном месечно како би крала од „власника“.

Сада вам је дозвољено да сами одаберете занимање, због чега је ваша продуктивност већа, па самим тим и порез који плаћате својим господарима.

Ваше малобројне слободе се сада одржавају јер доносе профит вашим власницима.

Велики изазов за демократски модел је што повећање богатства и слободе прети порезницима. Владајуће класе првобитно профитирају од релативно слободног тржишта капитала и рада, али како људска стока постаје навикнута на своју слободу и растуће богатство, она почиње да се пита јој уопште владар?

Нико никад није рекао да ће одржавање људске стоке бити лако.

Управљање људском стоком

Одржавање људске стоке на сигурном је процес у три фазе.

Фаза један:

Индоктринација – индоктринисање младих кроз „образовање“. Kако су богатства демократских држава расла, морале су бити уведене школе како би се контролисале мисли и душа стоке.

Фаза два: 

Подела – у другој фази, грађани се окрећу једни против других кроз креирање зависне стоке. Тешко је владати људским бићима директно силом, а чак и тамо где се то примењује, продуктивност остаје веома мала, као нпр. у Северној Кореји. Људска бића се не размножавају ефективно у директном заточеништву. Ако људска бића верују да су слободна, онда ће производити много више за своје фармере.

Најбољи начин да се одржи ова илузија слободе је да се стока стави на платни списак фармера.

Оне краве које постану зависне од постојеће хијерархије ће затим напасти било које друге краве које укажу на насиље, хипокризију и неморалност људске власти.

Слобода је ропство и ропство је слобода.

Aко можете да натерате краве да се нападну сваки пут када нека од њих спомене реалност своје ситуације, онда не морате да трошите ни близу онолико колико бисте трошили да их директно контролишете.

Оне краве које постану зависне од украдене дарежљивости фармера ће се насилно противити било каквом преиспитивању чедности људске власти.

Људска стока остаје затворена уз пребацивање моралне одговорности за деструктивност насилног система ропства на оне који захтевају праву слободу.

Фаза три :

Страх – трећа фаза треба да измисли континуирану спољашњу претњу, тако да уплашена људска стока постане зависна од „заштите“ људских фармера.

Овај систем људског узгајања се сада ближи крају.

Када год је стока постала експоненцијално продуктивна, порастао је број фармера и њихових зависника.

Раст државе је пропрционалан предходећим економским слободама.

Економска слобода ствара богатство, а богатство привлачи више политичких паразита чија похлепа затим уништава економску слободу.

Другим речима, слобода је метастаза рака државе.

Власт која почиње од најмање ће увек завршити као највећа.

Управо зато не постоји одржива алтернатива правог слободног и мирнодопског друштва…друштва без политичких владара, без власништва над људима, без насиља и пореза…

Бити заиста слободан је и веома лако и јако тешко.

Mи избегавамо ужас нашег ропства зато што је сувише болно да га ga посматрамо директно.

Ипак , могу само да нас држе у кавезима које не видимо. Пробудите се…

Видети фарму значи напустити је.

Тајни парапсихолошки рат

Тајни парапсихолошки рат

Почетком 2005. године отворени су архиви британске тајне службе о њеном парапсихолошком и астролошком ратовању против Хитлера и нациста током Другог светског рата.
Ово скидање ембарга са документације бројних енглеских тајних служби о 'црном' ратовању против нацизма свакако ће донети многа нова и драгоцена сазнања. Сама тема астролошког ратовања одавно је привукла велику пажњу истраживача. Један од њих, Ерик Хау, стручњак за 'црно' прихолошко ратовање, то јест, 'специјални рат', како се то данас назива, описао је неке епизоде тог ратовања у својој књизи 'Хитлеров Црни Маг', објављеној у Единбургу 1972. године.

Урош Први

Урош Први

КРАЉ Урош Први (1243-1276), најмлађи син Стефана Првовенчаног, једва је имао нешто више од 25 година када је, збацивши брата по оцу, Владислава, кормило Србије узео у своје руке и сматра се једним од најспособнијих владара Србије средњег века. Владао је наредне 33 године и успео да обједини и просторе које су држали потомци великог кнеза Вукана, припојивши Зету, Морачу, Хум...

Српска Историја

Средњевековна Србија (VII – XIV век)

Као и остала јужнословенска племена, Срби су дошли на Балкан за време велике сеобе народа током 6. и 7. века наше ере. Најраније систематизоване податке о Србима на Балкану налазимо у списима византијског цара Константина VII Порфирогенита, у X веку. Тада су Срби насељавали територију садашње западне Србије, источне и централне Босне, Херцеговину са јадранском обалом између реке Цетине и Скадарског језера, а на југу простор до реке Лима и планинског ланца Проклетије. Прва српска држава је била формирана под династијом Вишеславића, а у околностима спољашње угрожености од стране Бугара и Византије. Под утицајем Византије догодила се важна промена у српском народу, која ће имати прворазредни значај у његовој будућности: крајем IX века почиње процес напуштања паганства и покрштавање, у чему је предњачила владарска породица Вишеславића.

Сувоземни пут од Београда до Видина

Сувоземни пут од Београда до Видина

Према дневнику похода Мустафа-паше Ћуприлића 1690. године

Најкраћи сувоземни пут од Београда до Видина, у време Османског царства, водио је преко Звижда, Поречке Реке и Крајине. У историографији није било речи о овој важној саобраћајници. Претпостављало се само да је морала постојати, јер би се тим правцем знатно скратио обилазни пут дунавском страном.
Караванска трговина заобилазила је овај крај, пошто су се његови привредни потенцијали сводили углавном на дрво и руде. Због високих планина и непроходних шума пут није привлачио европске путнике и путописце. Ради истог разлога није га користила ни османска војска.

Витезови Змајевог реда

Витезови Змајевог реда

Средњовековном Србијом, као и највећим делом тадашње Европе, путовали су бројни витезови, а њихови животи и догодовштине били су узбудљиви и достојни прича. Један од најславнијих витезова био је Стефан Лазаревић за чије се подвиге и ратничку вештину чуло не само на нашем континенту него и много даље. Помало у његовој сенци, али такође познат по храбрости и још по нечему, био је његов савременик и вршњак Ђурађ Бранковић. Иако различити по карактеру, делили су исту судбину ратника, пустолова и владара.

Сведочење о погибији Војводе Вука

Сведочење о погибији Војводе Вука:

Из дневника четничког командира, новинара Милосава Јелића
(књига "Летопис југа" 1930)

15. новембра

Јутрос кад се расвануло једна бугарска чета, која је лежала пред 1 батаљоном, повлачи се због два добро пала хаубичка зрна. Моја 4 чета отвара на њу бочну брзу ватру.
Између 8 и 9 на телефону, где нико никога не може да дозове од галаме чује се глас Јездићев: "Аман, ако сте Срби, јављајте тамо: дунавска ми артилерија поби војнике!" И тамо се неко смилова да је извести како треба да повећа отстојање. Доцније се видело да је 50 наших избацила из строја.

Војвода Вук

Војвода Вук 

Четничка легенда, Војвода Вук: од Челопека,
Једне мрачне фебруарске ноћи године 1886, уз громовити прасак веће количине потпаљеног динамита и уз немоћне клетве пренеражених момака злогласног сјеничког паше Ћатовића, одлетео је у ваздух пашин господски конак.