ДРЖАВНЕ И КРАЉЕВСКЕ ДРАГОЦЕНОСТИ
Више од седам деценија југословенској, а првенствено српској јавности презентована је информација о наводном бекству југословенског краља Петра II априла 1941. године из земље и одношењу огромних количина драгоцености и злата у иностранство, како државних, тако и породичних.
О судбини овог злата најубедљивију и чини се, најверодостојну сторију дао је у својој књизи „Пљачка злата и културних добара 1941-1945“ др Никола Живковић, научни саветник Института за савремену историју. Књига је писана на основу података из архива Народне банке Југославије, Архива Савезног секретаријата за унутрашње послове, записника и других пратећих докумената, чиме је у засенак бацио сва нагађања и непознанице из којих су испредане приче и претеривања.
Неколико дана пре напада Немачке на Југославију Народна банка Краљевине Југославије је наредила свим филијалама да се златне резерве и друге драгоцености, као и хартије од вредности, пребаце у филијале Народне банке у Ужицу и Сарајеву.До 8. априла 1941. године у ужичкој филијали сакупљено је и упаковано укупно 204 сандука злата и то 166 сандука кованог новца и 38 сандука злата у полугама. Укупна тежина злата износила је 9.594 кг и 671 грама. Ово злато било је власништво Народне банке Краљевије Југославије. Поред тога била је једна касета запечаћена печатом централне Народне банке непознате садржине, једна закључана каса у којој су се налазиле златне полуге и ковано злато, чија количина такође није позната и једна врећица са четири полуге рудника „Благојев камен“ и једна врећица са кованим златом чији се попис налази у запечаћеној верећици.
Такође, у ужичку филијалу почетком априла, претеран је и спакован део драгоцености краљевске породице упакован на Краљевском двору на Дедињу. Други део породичних драгоцености Карађорђевића упакован је у разне сандуке и вреће и као пратећи товар послат заједно са краљом Петром II и његовом пратњом.По наређењу централне Народне банке транспорт драгоцености из ужичке филијале за Мостар отпочео је 8.априла 1941. године. Сво злато је упаковано у три камиона у 204 сандука. Део драгоцености породице Карађорђевић упакован је у 17 сандука и из Ужица послат на Опленац.
Камиони са златом у Мостар су стигли 9. априла и све је смештено у трезор филијале банке. Само неколико сати касније из Београда је стигло ново наређење да се злато поново утовари на камионе и упути за Никшић. На краће време камиони су истоварени и смештени у пећину у брду Требјеса, у којој је већ била истоварена и смештена велика количина папирног новца, обвезница и других вредности. Истовар ових вредности извршило је око 200 италијанских заробљеника, заробљених предходних дана, који су касније италијанским властима саопштили податке о драгоценостима које су се ту налазиле. Такође, обавештајне службе Немачке, Италије и Енглеске пратиле су кретање конвоја ових драгоцености.
Међутим већ истог дана по новој наредби вишег чиновника Народне банке, злато је поново утоварено на камионе и одвежено на Никшићки аеродром. Министар финансија др Јурај Шутеј је наредио да се 20 сандука транспортује са Владом у иностранство. По изјавама пратилаца конвоја сандуци у којем је било по тридест килограма злата влада је требало понети са собом. На аеродруму Никшић владало је расуло. Настала је општа борба за место у авиону за чланове Владе и њихове породице. О драгоценостима нико није водио посебног рачуна. Како због тежине није било могуће да се сво злато транспортује, задржано је на аеродрому Никшић.У међувремену, по изношењу злата и врдносних папира из пећине Требјеса, у пећини је извршено паљење папирног новца.
Други део конвоја кретао се ка Цетињу.У општој конфузији није се знало шта са товаром радити. Како у Цетињу бан није сачекао део товара, злато је одвежено његовој кући. Део злата је смештен у његов приватни подрум, а други део одвежен у Херцег Нови где је стигао 17. априла у 6 сати ујутро. Док су спроводници тражили банчине службенике да злато предају, војници из пратње и возачи су се разбежали и конвој је остао сам са једним пратиоцем. Према каснијим изјавама пратиоца део конвоја је смештен у бунару манастира у Херцег Новом, а део предат интендатури војног штаба Боке Которске.
Дана 11. априла у манастир Острог стигао је патријарх Гаврило Дожић, а већ 13. априла стигао је и краљ Петар II са пратњом. После краћег задржавања, већ сутрадан, 14. априла краљ је напустио Острог и преко Капиног поља авионом отпутовао за Грчку. Непосредно по краљевом одласку стигао је у манастир краљев пртљаг: 10 сандука, 2 кожна кофера, 1 касета и једна Рафаелова уметничка слика посебно упакована. Садржина сандука била је позната само краљевим ађутантима. Сви ови предмети скривени су на више места у манастиру Острог од стране игумана Леонтија Митровића.
Посебна падобранска СС јединица извршила је десант на Острог 25.априла 1941. године и заробила патријарха српског Гаврила Дожића. Немци су запленили пет тона злата, а патријарха послали у логор Матхаузен, одакле се никада није ни вратио.Део драгоцености породице Карађорђевић, по пријави професора Копривице, пронађен од стране ОЗНЕ у манастиру Острог после рата је заплењен, донет на Дедиње и предат Јосипу Брозу Титу. Део одређених реликвија, (рука Јована Крститеља, делови часног крста и икона Светог Лука), предато је манастиру на Цетињу.
По капитулацији Југословенске војске Италијани су предузели опсежне истраге о свим драгоценостима и највећи део пронашле и однеле. Према подацима, Италијани су запленили 88 сандука у Никшићу, 48 сандука на Цетињу и 40 сандука у Херцег Новом (укупно 176 сандука) у којима се налазило 8.393,22 кг чистог злата. Од разваљених сандука и од приватних лица развученог злата запленили су на Цетињу 6 кеса кованог новца са 19,42 кг злата, а у Херцег Новом 24 и три четвртине кесе злата, са 80,11 кг, као и на другим местима још 1,58 кг. Италијани су укупно запленили 8.393,22 килограма чистог злата. Од укупних количина осталог злата у земљи, кад се изврше све реконструкцје недостаје 1 сандук од 42,43 кг злата (вероватно у полугама) и 46,12 кг кованог злата смештеног у платненим кесама, односно укупно је у земљи затурено 88,56 кг. Међутим, Немачка је успела да део ових вредности преузме од Италијана 1943. године и пренесе на север Италије.
Генерал у пензији Ђузепе Песке, директор Музеја италијанског ратног ваздухопловства тврди да су 14. априла 1945. године предали нашој земљи 27 тона златних полуга, милион фунти стерлинга, 4 милиона долара, а током 1947. још 8.393 кг злата.Он каже “Након бројних компликација, нама је ипак пошло за руком да спасимо највећи део југословенског злата које смо по завршетку рата уредно вратили Народној банци Југославије и то у два наврата: 14. априла 1945. предали смо 27 тона златних полуга, 1 милион фунти стерлинга, 4 милиона долара и одређене количине вредносних папира, а током 1947. још 8 тона и 393 кг злата“.
А Миодраг Угричић у својој књизи „Новац у Југославији за време Другог светског рата“ наводи да предмет „пљачке било је углавном оно злато које је на почетку рата евакуисано у Црну Гору из филијале НБ у Ужицу.
-Тада су 188 сандука (8.857,47900 кг) запленили Италијани у Никшићу, на Цетињу и Херцег Новом
- 10 сандука (471,14250 кг) запленили су Немци у манстиру Острог
- 6 сандука (282,68550 кг) колико је однела емигрантска влада.
Према томе, за реституцију су била укупно 104 сандука (9.611,30801 кг) чистог злата „.
У време немачке окупације 1941. године, Управа двора је све драгоценсти упаковала у 17 сандука и евакуисала их из Београда у Ужице. Из непознатих разлога, сандуци су враћени назад и смештени на Опленац 8.априла 1941. године. Превежени су полутеретним аутомобилом марке „шкода“ и спаковани у подрумске просторије Дирекције Задужбинског имања. О овоме говори документ кога је Управа Краљевих добара 16. јула 1941. године упутила Народној банци ДФЈ.
ИЗВЕШТАЈ О ПОКРЕТНОЈ ИМОВИНИ КРАЉЕВСКЕ ПОРОДИЦЕ КАРАЂОРЂЕВИЋ КОЈА ЈЕ БИЛА УПАКОВАНА У 17 САНДУКА,
ОДВЕЗЕНА НА ОПЛЕНАЦ, ЊЕНОЈ ЗАПЛЕНИ ОД СТРАНЕ НЕМАЦА И НЕСТАНКУ ЈЕДНОГ САНДУКА
Управа Краљевих Добара
Бр.91, 16.јула 1945.г.
Београд
Народна банка
Демократске Федеративне Југославије
Београд
За време окупације, априла месеца 1941. године, из Управе Двора евакуисано је златно и сребрно посуђе и друге скупоцене ствари од злата, сребра и драгог камења.
17 сандука дошло је до Опленца и Немци су запленили свих 17 сандука а 16 сандука, уколико је било сребрног и златног посуђа, вратили су Белом Двору и тамо је остало и уведено у инвентар.
17-ти сандук, у којем су биле разне драгоцености од велике вредности, није враћен Белом Двору.
Ја сам у оно доба за овим 17-им сандуком трагао и сазнао сам, да се исти налази у Народној скупштини, где су онда биле канцеларије војног заповедника Србије. Кад су Немци сазнали да се трага за овим сандуком, предали су га Народној банци у депозит на чување, пошто су предходно утврдили записнички његову садржину.Успео сам, да од чиновника Народне банке сазнам, да се овај сандук одиста налази у магацину главног трезора Народне банке.Пошто је садржина овог сандука лична својина Краљева и чланова Краљевског Дома, ја сам као управник Краљевих Добара решењем Краљевских Намесника У.Бр.19 од 25 . маја о.г. овлашћен, да сву приватну имовину Краљеву, како покретну тако и непокретну прикупим и чувам, то ми је част замолити Народну банку, да изволи садржину овога сандука који се налази у депозиту, пребацити на име Управе Краљевих добара тако, да ова Управа може се поменутим предметима располагати.
Народна банка добила је од Државне управе народних добара налог Бр. 1692 од 12. јуна о.г.. да све вредносне папире, новац, злато и друге вредности, које припадају Краљу Петру II и Његовој Браћи Томиславу и Андреји каo и Њиховој Мајци Краљици Марији, може предати на управу и чување Јовану Павловићу, управнику Краљевих Добара.
Смрт Фашизму-слобода народу!
Прилог: садржина сандука онако, како је утврђено од стране немачке власти, а која се дословце слаже са подацима које има ова Управа, а који је списак сачињен, када су ствари у сандук спаковане.
Управник Краљевих Добара
Јован Д. Павловић, с.р.
(Оригинал: Архив народне банке Југославије, досије имовина Краљевске породице Карађорђевић)
Како су немачке обавештајне службе пратиле све конвоје драгоцености, убрзо су сазнали и за 17 сандука драгоцености са двора скривених на Опленцу. Из Београда на Опленац 3. маја 1941. године су стигли немачки официри са сребраџијом Николом Лаваловом и магационером Христијаном. Тражили су сандуке са драгоценостима. Пронашли су их у подруму Дирекције. Управника Задужбине Василија Милетића, благајника Албина Чопа и економа Косту Милићевића држали су затворене у згради дирекције два дана. После претреса и саслушања свих запослених, пронашли су скривене сандуке.
Управник Задужбине Василије Милетић, тврдио је немачким официрима да не зна шта се у сандуцима налази. У присуству заробљених радника Задужбине отворен је један, највећи сандук. Био је пун драгоцености: златне и сребрне сабље, разна одликовања, драгуља и бисери, као и други накит.
Сви сандуци су упаковани и однети за Београд. Двору је предато 16 сандука. Седамнаести сандук који је носио ознаку бр. 23 однет је у зграду Народне скупштине где се налазила канцеларија војног заповедника за Србију. Управа краљевих добара, а посебно њен управник генерал Јован Поповић, отпочели су потрагу за несталим сандуком. Када су Немци сазнали да Управа краљевих добара врши потрагу за овим сандуком, у коме су спаковане породичне драгоцености породице Карађорђевић, извршили су попис садржине овог сандука и предали га у депозит Народној банци на чување.
Овај сандук са комплетном садржином у јулу 1945. године налазио се у магацину Главног трезора Народне банке ФНРЈ. Дана 16. јула 1945. године управник Краљевих добара од Народне банке тражио је повраћај ових драгоцености и приложио списак његове садржине. Међутим, Народна банка не само да није вратила Управи овај сандук, већ није одговарала на допис потврђивањем ни демантијем да сандук са таквим садржајим постоји или не. У њене трезоре стижу и нови сандуци са дедињских дворова са златним, сребрним, позлаћеним посуђем и другим драгоценостима.
Други срески суд за град Београд 16.августа 1947. године под Пов. Бр.1433 доноси закључак у коме између осталог, поред конфискације целокупне непокретне и покретне имовине Карађорђевића, наводи да се у општенародну имовину под управу Миностарству финансија ФНРЈ преноси и „сандук драгоцености број 23 и друге драгоцености похрањене код принудне Управе краљевих добара, Народне банке ФНРЈ и Министарства финансија ФНРЈ“. Министарство финасија је 16. децембра 1947. године упутило Главној централи Народне банке ФНРЈ допис да „ћете депо бр. 32 који се сада води на име Карла Улага, као и сандук драгоцености број 23 и остале вредности које су припадале породици Карађорђевић од сада водити као подлог Министарства финансија ФНРЈ са овим вредностима.“ Такође, под тачком 6. стоји „ Са драгоценостима које садржи сандук бр. 23 поступити у смислу Наредбе министарства финансија ФНРЈ бр. 17953/47 (Сл. Лист ФНРЈ бр. 60/47) тј. оне драгоцености које су од интереса за Народну банку нека их Банка откупи и противвредност положи на тек. рач. П. Бр. 3010/102, а остало задржи код себе у депоу Министарства финансија ФНРЈ“. У потпису Министарства финасија је помоћник министра Др Обрен Благојевић.
После овога следи упуство Народној банци да процени шта од драгоцености банка има интереса да задржи за себе, а да за ту вредност изврши пренос новца Министарству финансија ФНРЈ, а оно, за шта није заинтересована, да изврши предају неком од београдских музеја.
Предмете за које банка није била заинтересована препаковани су у два мања сандука, који су носили нове ознаке 81 и 90 и предати на чување Уметничком, садашњем Народном музеју у Београду. Ова предаја извршена је без записника и протокола. У Народм музеју не постоји документација о њиховом пријему, времену доношења и сл. Сандуци су смештени у трезор музеја и временом су на њих заборавили, јер ова врста материјала није била од интереса за делатности музеја. Садржај ових сандука био је 1991. године кратко изложен у Народном музеју у Београду у циклусу изложби „Тражили сте – гледајте“.
Музеј Задужбине краља Петра I на Опленцу од Народног музеја преузео је садржај ових сандука и 6. јуна 2003. године отворио изложбу у Кући краља Петра под називом „Тајна сандука бр. 23“. Изложени су предмети краљице Марије: златна дијадема, златан рам, рад познате јувелирнице Карла Фабержеа са фотографијом краљице са синовима Томиславом и Андрејом, кутија за накит са златним монограмом, сребрна кутија са амајлијом као и предмети краља Александра: маршалска палица, сабља, кожна акт-ташна, породични фото албуми, краљичина коресподенција, документација и преписка и друго. На предметима су прикачене цедуље на немачком језику, што говори да су Немци у време Другог светског рата били у краљевим дворовима на Дедињу и да су детаљно пописали сву њену имовину и једно време се налазила у њиховом поседу. Садржина сандука бр. 23 била је много садржајнија и богатија, што се може видети из пописа сачињеног пред рат:
ПОПИС САДРЖИНЕ САНДУКА БР.23
СА ИМОВИНОМ ПОРОДИЦЕ КАРАЂАОРЂЕВИЋ
КОЈИ ЈЕ БИО ИЗГУБЉЕН
Списак ствари које се налазе у сандуку бр. 23
Дрвена кутија са рељефом Југославије и Румуније са словима А. и М. садржине је: шеснаест разних табакера, једна кутија за шибице, један сат са монограмом ., једна златна оловка, један упаљач, један перпрез, ташнице за цигарете и један џепни календар за 1934. годину.
2. Ручна торба црне боје садржине: црвена кутија са два велика и четири мала златника, црвена кутија са два новца са лицем краља Петра I (један у злату други у сребру) шест већих и мањих стаклених посуда са златом у праху и малим комадићима, три епрувете за златом, једна већа и једна мања полуга злата укупне тежине 1,02 кг, седам полуга сребра у укупној тежини 4,70 нешто ситног новца, који делимично није више у оптицају, један комад златног плеха са отпацима у тежини 0,20 кгр. (плех је био раније у атељеу) један комад сребрног плеха у тежни од 8 ,50 кгр. (такође био је раније у атељеу).
3. Торба од крокодилске коже браон боје садржи: десет пари дугмета за манжетне, двадесте и две оловке, четири игле за кравате, четири муштикле, једна мала кутија затворено зелене боје (од коже) са разним ситницама, једна пудријера украшена са брилиљантима и плави алем, једна огрлица, седам табекера и десет сатова.
4. Један већи и један мањи новчаник са старинским златним новцем, једна већа црвена кожна кутија и једна мања затворено зелена кутија од коже са разним споменицима и златним новцем, једна табакера од оникса жутог, један златник украшен бриљантима, златан држаљак у виду жезла, сребрна оловка, једна муштикла од црног оникса, тринаест џепних календара и четири портфеља.
5. Румунска маршалска палица Блаженопочившег Краља.
6. Шест шнални, торбица од сребра, једне фасоване перле и седам табакера од сребра и разне ситнице.
7. Двадест седам сребрних табакера у жутом кожном куферу.
8. Велики црни куфер са разним ситним накитом, сатовима, медаљама итд. У три спрата.
9. Орден Карађорђеве звезде у бриљантима (I степена).
10. Један Бугарски орден I степена.
11. Орден Румунске круне I степена.
12. Златна дијадема.
13. Кожна кутија отворено браон боје са разним иглама и једном огрлицом.
14. Кожна кутија отворено браон боје са златним угловима са разним ситним стварима.
15. Кутија од плиша лила боје са разним ситницама
16. Дрвена кутија са националним накитом.
17. Грао кутија садржи: једна пудријера златна, кутија за шибице, три кутије цизелиране (Дамаскус) и једно јаје обложено златом.
18. Плехана кутија садржи: једна златна табакера са бриљантима, седам кутија за цигарете од оникса, један новчаник са разним новцем.
19. Ручна торбица од свиле са разним новцем.
20. Орден Њензиног Величанства краљице Румунске.
21. Плехана кутија, мала са перлама и четири драга камена и 96 грама злата.
22. Кожно коферче, накит Њ.К.В. Краљевића Томислава и Андреје.
23. Дрвена кутија мала садржи: пет табакера, кутија-резбарија, кутија за шибице, једна муштикла од оникса, један крст.
24. Две плаве кутије, поклони Краљице Румунске, Краљевића Томислава и Андреје.
25. Златан сат за астал.
26. Кожна торба – разни поклони.
27. Мач Блаженопочившег Краља
28. Црвена кутија од картона-разни накит- три клипа бриљаната-једна шнала.
29. Кожна торба са писмима.
Управник Краљевих Добара
Јован Д. Павловић, с.р.
(Оригинал: Архив Народне банке Југославије, досије – Имовина краљевске породице Карађорђевић)
Најближи Титов сарадник генерал Љубодраг Ђурић у објављеним „Сећањима на људе и догађаје“ наводи „да је крајем 1944. године стигао из Црне Горе камион са сребром и златом. То је како изгледа, заоставштина избегле Југословенске владе, која није евакуисана приликом њене бежаније из манастира Острог, а који су скривали калуђери. ОЗНА је то, вероватно, пронашла и послала Титу. Злато и сребро су били у полугама, које је Р.Р. са друговима из обезбеђења Белог двора сместио у сутурен. Поред тога, у врећицама су били златници, различитих апоена, које су С.Ш. и Р.Р. неколико дана пребројавали, и по списку смештали у врећице. Када су завршили посао, предали су то Титу, који је то закључао у једну касу у библиотеци“. Сандуци су, отприлике били димензија 80 х 60 х 60 см па су их, један по један, једва доносили четири снажна човека, обливена знојем. Сандуци су били солидно грађени, и оковани гвозеденим тракама, затворени резама и катанцима и бломбирани. У њима је поред златних полуга, било златних табакера, накита, бисера, драгуља, златних и сребрних чирака и др.
Познато је да је на основу одлуке Черчила и његове владе, југословенска избегличка влада морала да 245 килограма донетог злата из Југославије преда енглеској државној банци. Она је задржала злато у полугама и прерачунату противвредност у фунтама, око четири милиона долара, депоновала у истој банци. По налогу енглеске владе, од наведеног износа исплаћивана је у фунтама месечна плата свим министрима у избегличкој влади и административном особљу све до краја рата, односно до формирања владе Тито-Шубашић. После тога је свим члановима владе исплаћивана месечна апанажа. Краљ Петар II, краљица Марија и принчеви Томислав и Андреј нису имали посебну касу или примања. Живели су од месечне апанаже у висини плате председника владе. То је функционисало све до Титове посете Енглеској 1952. године, када им је апанажа укинута.
Краљица Марија је 1938. године отишла за Енглеску због болести и школовања деце. У Лондону, где је била настањена с породицом затекао ју је Други светски рат. Живела је тихо и повучено. Од своје апанаже спремала је и слала пакете нашим заробљеницима по немачким логорима преко Црвеног крста. Крај рата дочекала је на једном сеоском имању у близини Лондона. Стан је издала под закуп. Била је приморана да продаје и породични накит како би преживела и лечила се.
Благо Карађорђевића у Народној банци
Средином 2009. године „Политика“је објавила ексклузивну вест да је у трезору Народне банке Србије пронашла драгоцености породице Карађорђевића. После 70 година благо и драгоцености краљевске куће Карађорђевић пронађени су у остави број 555 трезора Народне банке Србије. Ради се о 10 великих пломбираних џакова пуних златних полуга тежине 10 килограма са утиснутим швајцарским печатима, дијадема краљице Марије, гомила златника, табакера, сабљи, бодежа, прибора за јело и друго. У једанаестој врећи налази се спакована комплетна документација пописаних ствари.
Народна банка Србије потврдила је ову вест писменим одговорм „Политици“:
„По налогу тадашњег Одељења за послове трезора пов.бр. 464/VIII/RM од 12.маја 1982. године, а у вези са налогом гувернера Народне банке Југославије од 10. априла 1982. године, у трезор Народне банке Југославије су 14. маја 1982. године унете (примљене на чување) вредности које су по записнику од 7. маја 1982. године примљене од комисије Председништва СФРЈ као затворена остава у дест врећа/аманета, пломбираних од стране предаваоца и примаоца вредности.
За примљене аманете формирана је посебна остава под бројем 555 вредности примљене од Председништва СФРЈ. По налогу Сектора и зајмова Федерације стр.пов. 997/VI од 26. маја 1989. године примљена је једна затворена остава са документацијом о извршеном преузимању вредности из Председништва СФРЈ по закључку од 30. марта 1982. године и сагласности гувернера НБЈ од 19. априла 1982. године о формирању комисије НБЈ.
У трезору Народне банке Србије, Београд, Немањина бр. 17 и сада се налази затворена остава бр. 555
-Вредности примљене од Председништва СФРЈ, са (11) затворених врећа “.
„Имајући у виду да је реч о затвореној остави, садржај исте није познат Народној банци Србије. Изузимање оставе из трезора Народне банке Србије могуће је искључиво на захтев оставодавца, а даље активности (отварање оставе и било какве друге радње са вредностима из те оставе, па и снимање тих вредности) може спровести само оставодавац, односно његов правни наследник“, пише у одговору које је потписала генерални директор Сектора за послове трезора у НБС Блаженка Робовић.
Посебно је занимљива судбине дијадеме која се налази у трезору Народне банке. Краљица Марија је волела накит, а обзиром на своје рођење и лични укус, волела је скупоцен и лепо обликован накит, а посебно је била опчињена самарагдима. У својој колекцији поседовала је дијадему, огрлицу и прстен од смарагда. Колико је до сада утврђено, краљица је имала пет дијадема. Дијадему од смарагда добила од мужа краља Александра, купљену од једне руске принцезе. Краљица Марија је ову дијадему поклонила 1947. године својој снахи краљици Александри пред порођај, али она је била приморана да је касније прода у Америци. Дијамантску дијадему, краљица је добила од своје мајке краљице Марије од Румуније, такође израђена у Русији, краљица је сама продала у Лондону 1960. године на аукцији код познате аукцијске куће „Сотби“ из истих финансијских недаћа. Златна дијадема која се налазила у сандуку број 23, од 2003. године налази се на сталној поставци на Опленцу у Кући краља Петра. Вереничка дијадема од злата највероватније је остала у Румунији. Једина могућа процена да је у Белом двору, остала краљичина дијадема од брилијаната у комплету са огрлицом од истог материјала и да је она данас похрањена у трезору Народне банке Србије. Краљица је није понела за Енглеску када је пред Други светски рат из здравствених разлога напустила Југославију, јер је ова дијадема припадала Краљевском дому Карађорђевић. Веридба је обављена на принцезин рођендан, 9. јануара, а 21. фебруара 1922. године сачињен је Брачни уговор између румунског краља Фердинанда и краља Александра. Уговор ће бити потписан у Београду 7. јуна 1922. године, дан уочи венчања краљевског пара. Тачка 5. Брачног уговора носи назив: Поклони и дарови, у којој пише: „накит који се сатоји од једне дијадеме са брилијантима и драгим камењем, као и огрлица, такође од брилијаната и драгог камења, чини део накита Круне, и остаће власништво Краљевске куће Срба, Хрвата и Словенаца“.
Надамо се да ће чланови краљевске породице, као и одређене институције и организације упутити званичан захтев Влади Републике Србије, која је правни наследник ових драгоцености, да се отвори остава под бројем 555, како би се тачно утврдило шта се од драгоцености краљевског дома налази похрањено у трезору Народне банке Србије, пошто банчини чиновници тврде да не знају шта се налази у овој остави.
Топола –Опленац
Више од седам деценија југословенској, а првенствено српској јавности презентована је информација о наводном бекству југословенског краља Петра II априла 1941. године из земље и одношењу огромних количина драгоцености и злата у иностранство, како државних, тако и породичних.
О судбини овог злата најубедљивију и чини се, најверодостојну сторију дао је у својој књизи „Пљачка злата и културних добара 1941-1945“ др Никола Живковић, научни саветник Института за савремену историју. Књига је писана на основу података из архива Народне банке Југославије, Архива Савезног секретаријата за унутрашње послове, записника и других пратећих докумената, чиме је у засенак бацио сва нагађања и непознанице из којих су испредане приче и претеривања.
Неколико дана пре напада Немачке на Југославију Народна банка Краљевине Југославије је наредила свим филијалама да се златне резерве и друге драгоцености, као и хартије од вредности, пребаце у филијале Народне банке у Ужицу и Сарајеву.До 8. априла 1941. године у ужичкој филијали сакупљено је и упаковано укупно 204 сандука злата и то 166 сандука кованог новца и 38 сандука злата у полугама. Укупна тежина злата износила је 9.594 кг и 671 грама. Ово злато било је власништво Народне банке Краљевије Југославије. Поред тога била је једна касета запечаћена печатом централне Народне банке непознате садржине, једна закључана каса у којој су се налазиле златне полуге и ковано злато, чија количина такође није позната и једна врећица са четири полуге рудника „Благојев камен“ и једна врећица са кованим златом чији се попис налази у запечаћеној верећици.
Такође, у ужичку филијалу почетком априла, претеран је и спакован део драгоцености краљевске породице упакован на Краљевском двору на Дедињу. Други део породичних драгоцености Карађорђевића упакован је у разне сандуке и вреће и као пратећи товар послат заједно са краљом Петром II и његовом пратњом.По наређењу централне Народне банке транспорт драгоцености из ужичке филијале за Мостар отпочео је 8.априла 1941. године. Сво злато је упаковано у три камиона у 204 сандука. Део драгоцености породице Карађорђевић упакован је у 17 сандука и из Ужица послат на Опленац.
Камиони са златом у Мостар су стигли 9. априла и све је смештено у трезор филијале банке. Само неколико сати касније из Београда је стигло ново наређење да се злато поново утовари на камионе и упути за Никшић. На краће време камиони су истоварени и смештени у пећину у брду Требјеса, у којој је већ била истоварена и смештена велика количина папирног новца, обвезница и других вредности. Истовар ових вредности извршило је око 200 италијанских заробљеника, заробљених предходних дана, који су касније италијанским властима саопштили податке о драгоценостима које су се ту налазиле. Такође, обавештајне службе Немачке, Италије и Енглеске пратиле су кретање конвоја ових драгоцености.
Међутим већ истог дана по новој наредби вишег чиновника Народне банке, злато је поново утоварено на камионе и одвежено на Никшићки аеродром. Министар финансија др Јурај Шутеј је наредио да се 20 сандука транспортује са Владом у иностранство. По изјавама пратилаца конвоја сандуци у којем је било по тридест килограма злата влада је требало понети са собом. На аеродруму Никшић владало је расуло. Настала је општа борба за место у авиону за чланове Владе и њихове породице. О драгоценостима нико није водио посебног рачуна. Како због тежине није било могуће да се сво злато транспортује, задржано је на аеродрому Никшић.У међувремену, по изношењу злата и врдносних папира из пећине Требјеса, у пећини је извршено паљење папирног новца.
Други део конвоја кретао се ка Цетињу.У општој конфузији није се знало шта са товаром радити. Како у Цетињу бан није сачекао део товара, злато је одвежено његовој кући. Део злата је смештен у његов приватни подрум, а други део одвежен у Херцег Нови где је стигао 17. априла у 6 сати ујутро. Док су спроводници тражили банчине службенике да злато предају, војници из пратње и возачи су се разбежали и конвој је остао сам са једним пратиоцем. Према каснијим изјавама пратиоца део конвоја је смештен у бунару манастира у Херцег Новом, а део предат интендатури војног штаба Боке Которске.
Дана 11. априла у манастир Острог стигао је патријарх Гаврило Дожић, а већ 13. априла стигао је и краљ Петар II са пратњом. После краћег задржавања, већ сутрадан, 14. априла краљ је напустио Острог и преко Капиног поља авионом отпутовао за Грчку. Непосредно по краљевом одласку стигао је у манастир краљев пртљаг: 10 сандука, 2 кожна кофера, 1 касета и једна Рафаелова уметничка слика посебно упакована. Садржина сандука била је позната само краљевим ађутантима. Сви ови предмети скривени су на више места у манастиру Острог од стране игумана Леонтија Митровића.
Посебна падобранска СС јединица извршила је десант на Острог 25.априла 1941. године и заробила патријарха српског Гаврила Дожића. Немци су запленили пет тона злата, а патријарха послали у логор Матхаузен, одакле се никада није ни вратио.Део драгоцености породице Карађорђевић, по пријави професора Копривице, пронађен од стране ОЗНЕ у манастиру Острог после рата је заплењен, донет на Дедиње и предат Јосипу Брозу Титу. Део одређених реликвија, (рука Јована Крститеља, делови часног крста и икона Светог Лука), предато је манастиру на Цетињу.
По капитулацији Југословенске војске Италијани су предузели опсежне истраге о свим драгоценостима и највећи део пронашле и однеле. Према подацима, Италијани су запленили 88 сандука у Никшићу, 48 сандука на Цетињу и 40 сандука у Херцег Новом (укупно 176 сандука) у којима се налазило 8.393,22 кг чистог злата. Од разваљених сандука и од приватних лица развученог злата запленили су на Цетињу 6 кеса кованог новца са 19,42 кг злата, а у Херцег Новом 24 и три четвртине кесе злата, са 80,11 кг, као и на другим местима још 1,58 кг. Италијани су укупно запленили 8.393,22 килограма чистог злата. Од укупних количина осталог злата у земљи, кад се изврше све реконструкцје недостаје 1 сандук од 42,43 кг злата (вероватно у полугама) и 46,12 кг кованог злата смештеног у платненим кесама, односно укупно је у земљи затурено 88,56 кг. Међутим, Немачка је успела да део ових вредности преузме од Италијана 1943. године и пренесе на север Италије.
Генерал у пензији Ђузепе Песке, директор Музеја италијанског ратног ваздухопловства тврди да су 14. априла 1945. године предали нашој земљи 27 тона златних полуга, милион фунти стерлинга, 4 милиона долара, а током 1947. још 8.393 кг злата.Он каже “Након бројних компликација, нама је ипак пошло за руком да спасимо највећи део југословенског злата које смо по завршетку рата уредно вратили Народној банци Југославије и то у два наврата: 14. априла 1945. предали смо 27 тона златних полуга, 1 милион фунти стерлинга, 4 милиона долара и одређене количине вредносних папира, а током 1947. још 8 тона и 393 кг злата“.
А Миодраг Угричић у својој књизи „Новац у Југославији за време Другог светског рата“ наводи да предмет „пљачке било је углавном оно злато које је на почетку рата евакуисано у Црну Гору из филијале НБ у Ужицу.
-Тада су 188 сандука (8.857,47900 кг) запленили Италијани у Никшићу, на Цетињу и Херцег Новом
- 10 сандука (471,14250 кг) запленили су Немци у манстиру Острог
- 6 сандука (282,68550 кг) колико је однела емигрантска влада.
Према томе, за реституцију су била укупно 104 сандука (9.611,30801 кг) чистог злата „.
У време немачке окупације 1941. године, Управа двора је све драгоценсти упаковала у 17 сандука и евакуисала их из Београда у Ужице. Из непознатих разлога, сандуци су враћени назад и смештени на Опленац 8.априла 1941. године. Превежени су полутеретним аутомобилом марке „шкода“ и спаковани у подрумске просторије Дирекције Задужбинског имања. О овоме говори документ кога је Управа Краљевих добара 16. јула 1941. године упутила Народној банци ДФЈ.
ИЗВЕШТАЈ О ПОКРЕТНОЈ ИМОВИНИ КРАЉЕВСКЕ ПОРОДИЦЕ КАРАЂОРЂЕВИЋ КОЈА ЈЕ БИЛА УПАКОВАНА У 17 САНДУКА,
ОДВЕЗЕНА НА ОПЛЕНАЦ, ЊЕНОЈ ЗАПЛЕНИ ОД СТРАНЕ НЕМАЦА И НЕСТАНКУ ЈЕДНОГ САНДУКА
Управа Краљевих Добара
Бр.91, 16.јула 1945.г.
Београд
Народна банка
Демократске Федеративне Југославије
Београд
За време окупације, априла месеца 1941. године, из Управе Двора евакуисано је златно и сребрно посуђе и друге скупоцене ствари од злата, сребра и драгог камења.
17 сандука дошло је до Опленца и Немци су запленили свих 17 сандука а 16 сандука, уколико је било сребрног и златног посуђа, вратили су Белом Двору и тамо је остало и уведено у инвентар.
17-ти сандук, у којем су биле разне драгоцености од велике вредности, није враћен Белом Двору.
Ја сам у оно доба за овим 17-им сандуком трагао и сазнао сам, да се исти налази у Народној скупштини, где су онда биле канцеларије војног заповедника Србије. Кад су Немци сазнали да се трага за овим сандуком, предали су га Народној банци у депозит на чување, пошто су предходно утврдили записнички његову садржину.Успео сам, да од чиновника Народне банке сазнам, да се овај сандук одиста налази у магацину главног трезора Народне банке.Пошто је садржина овог сандука лична својина Краљева и чланова Краљевског Дома, ја сам као управник Краљевих Добара решењем Краљевских Намесника У.Бр.19 од 25 . маја о.г. овлашћен, да сву приватну имовину Краљеву, како покретну тако и непокретну прикупим и чувам, то ми је част замолити Народну банку, да изволи садржину овога сандука који се налази у депозиту, пребацити на име Управе Краљевих добара тако, да ова Управа може се поменутим предметима располагати.
Народна банка добила је од Државне управе народних добара налог Бр. 1692 од 12. јуна о.г.. да све вредносне папире, новац, злато и друге вредности, које припадају Краљу Петру II и Његовој Браћи Томиславу и Андреји каo и Њиховој Мајци Краљици Марији, може предати на управу и чување Јовану Павловићу, управнику Краљевих Добара.
Смрт Фашизму-слобода народу!
Прилог: садржина сандука онако, како је утврђено од стране немачке власти, а која се дословце слаже са подацима које има ова Управа, а који је списак сачињен, када су ствари у сандук спаковане.
Управник Краљевих Добара
Јован Д. Павловић, с.р.
(Оригинал: Архив народне банке Југославије, досије имовина Краљевске породице Карађорђевић)
Како су немачке обавештајне службе пратиле све конвоје драгоцености, убрзо су сазнали и за 17 сандука драгоцености са двора скривених на Опленцу. Из Београда на Опленац 3. маја 1941. године су стигли немачки официри са сребраџијом Николом Лаваловом и магационером Христијаном. Тражили су сандуке са драгоценостима. Пронашли су их у подруму Дирекције. Управника Задужбине Василија Милетића, благајника Албина Чопа и економа Косту Милићевића држали су затворене у згради дирекције два дана. После претреса и саслушања свих запослених, пронашли су скривене сандуке.
Управник Задужбине Василије Милетић, тврдио је немачким официрима да не зна шта се у сандуцима налази. У присуству заробљених радника Задужбине отворен је један, највећи сандук. Био је пун драгоцености: златне и сребрне сабље, разна одликовања, драгуља и бисери, као и други накит.
Сви сандуци су упаковани и однети за Београд. Двору је предато 16 сандука. Седамнаести сандук који је носио ознаку бр. 23 однет је у зграду Народне скупштине где се налазила канцеларија војног заповедника за Србију. Управа краљевих добара, а посебно њен управник генерал Јован Поповић, отпочели су потрагу за несталим сандуком. Када су Немци сазнали да Управа краљевих добара врши потрагу за овим сандуком, у коме су спаковане породичне драгоцености породице Карађорђевић, извршили су попис садржине овог сандука и предали га у депозит Народној банци на чување.
Овај сандук са комплетном садржином у јулу 1945. године налазио се у магацину Главног трезора Народне банке ФНРЈ. Дана 16. јула 1945. године управник Краљевих добара од Народне банке тражио је повраћај ових драгоцености и приложио списак његове садржине. Међутим, Народна банка не само да није вратила Управи овај сандук, већ није одговарала на допис потврђивањем ни демантијем да сандук са таквим садржајим постоји или не. У њене трезоре стижу и нови сандуци са дедињских дворова са златним, сребрним, позлаћеним посуђем и другим драгоценостима.
Други срески суд за град Београд 16.августа 1947. године под Пов. Бр.1433 доноси закључак у коме између осталог, поред конфискације целокупне непокретне и покретне имовине Карађорђевића, наводи да се у општенародну имовину под управу Миностарству финансија ФНРЈ преноси и „сандук драгоцености број 23 и друге драгоцености похрањене код принудне Управе краљевих добара, Народне банке ФНРЈ и Министарства финансија ФНРЈ“. Министарство финасија је 16. децембра 1947. године упутило Главној централи Народне банке ФНРЈ допис да „ћете депо бр. 32 који се сада води на име Карла Улага, као и сандук драгоцености број 23 и остале вредности које су припадале породици Карађорђевић од сада водити као подлог Министарства финансија ФНРЈ са овим вредностима.“ Такође, под тачком 6. стоји „ Са драгоценостима које садржи сандук бр. 23 поступити у смислу Наредбе министарства финансија ФНРЈ бр. 17953/47 (Сл. Лист ФНРЈ бр. 60/47) тј. оне драгоцености које су од интереса за Народну банку нека их Банка откупи и противвредност положи на тек. рач. П. Бр. 3010/102, а остало задржи код себе у депоу Министарства финансија ФНРЈ“. У потпису Министарства финасија је помоћник министра Др Обрен Благојевић.
После овога следи упуство Народној банци да процени шта од драгоцености банка има интереса да задржи за себе, а да за ту вредност изврши пренос новца Министарству финансија ФНРЈ, а оно, за шта није заинтересована, да изврши предају неком од београдских музеја.
Предмете за које банка није била заинтересована препаковани су у два мања сандука, који су носили нове ознаке 81 и 90 и предати на чување Уметничком, садашњем Народном музеју у Београду. Ова предаја извршена је без записника и протокола. У Народм музеју не постоји документација о њиховом пријему, времену доношења и сл. Сандуци су смештени у трезор музеја и временом су на њих заборавили, јер ова врста материјала није била од интереса за делатности музеја. Садржај ових сандука био је 1991. године кратко изложен у Народном музеју у Београду у циклусу изложби „Тражили сте – гледајте“.
Музеј Задужбине краља Петра I на Опленцу од Народног музеја преузео је садржај ових сандука и 6. јуна 2003. године отворио изложбу у Кући краља Петра под називом „Тајна сандука бр. 23“. Изложени су предмети краљице Марије: златна дијадема, златан рам, рад познате јувелирнице Карла Фабержеа са фотографијом краљице са синовима Томиславом и Андрејом, кутија за накит са златним монограмом, сребрна кутија са амајлијом као и предмети краља Александра: маршалска палица, сабља, кожна акт-ташна, породични фото албуми, краљичина коресподенција, документација и преписка и друго. На предметима су прикачене цедуље на немачком језику, што говори да су Немци у време Другог светског рата били у краљевим дворовима на Дедињу и да су детаљно пописали сву њену имовину и једно време се налазила у њиховом поседу. Садржина сандука бр. 23 била је много садржајнија и богатија, што се може видети из пописа сачињеног пред рат:
ПОПИС САДРЖИНЕ САНДУКА БР.23
СА ИМОВИНОМ ПОРОДИЦЕ КАРАЂАОРЂЕВИЋ
КОЈИ ЈЕ БИО ИЗГУБЉЕН
Списак ствари које се налазе у сандуку бр. 23
Дрвена кутија са рељефом Југославије и Румуније са словима А. и М. садржине је: шеснаест разних табакера, једна кутија за шибице, један сат са монограмом ., једна златна оловка, један упаљач, један перпрез, ташнице за цигарете и један џепни календар за 1934. годину.
2. Ручна торба црне боје садржине: црвена кутија са два велика и четири мала златника, црвена кутија са два новца са лицем краља Петра I (један у злату други у сребру) шест већих и мањих стаклених посуда са златом у праху и малим комадићима, три епрувете за златом, једна већа и једна мања полуга злата укупне тежине 1,02 кг, седам полуга сребра у укупној тежини 4,70 нешто ситног новца, који делимично није више у оптицају, један комад златног плеха са отпацима у тежини 0,20 кгр. (плех је био раније у атељеу) један комад сребрног плеха у тежни од 8 ,50 кгр. (такође био је раније у атељеу).
3. Торба од крокодилске коже браон боје садржи: десет пари дугмета за манжетне, двадесте и две оловке, четири игле за кравате, четири муштикле, једна мала кутија затворено зелене боје (од коже) са разним ситницама, једна пудријера украшена са брилиљантима и плави алем, једна огрлица, седам табекера и десет сатова.
4. Један већи и један мањи новчаник са старинским златним новцем, једна већа црвена кожна кутија и једна мања затворено зелена кутија од коже са разним споменицима и златним новцем, једна табакера од оникса жутог, један златник украшен бриљантима, златан држаљак у виду жезла, сребрна оловка, једна муштикла од црног оникса, тринаест џепних календара и четири портфеља.
5. Румунска маршалска палица Блаженопочившег Краља.
6. Шест шнални, торбица од сребра, једне фасоване перле и седам табакера од сребра и разне ситнице.
7. Двадест седам сребрних табакера у жутом кожном куферу.
8. Велики црни куфер са разним ситним накитом, сатовима, медаљама итд. У три спрата.
9. Орден Карађорђеве звезде у бриљантима (I степена).
10. Један Бугарски орден I степена.
11. Орден Румунске круне I степена.
12. Златна дијадема.
13. Кожна кутија отворено браон боје са разним иглама и једном огрлицом.
14. Кожна кутија отворено браон боје са златним угловима са разним ситним стварима.
15. Кутија од плиша лила боје са разним ситницама
16. Дрвена кутија са националним накитом.
17. Грао кутија садржи: једна пудријера златна, кутија за шибице, три кутије цизелиране (Дамаскус) и једно јаје обложено златом.
18. Плехана кутија садржи: једна златна табакера са бриљантима, седам кутија за цигарете од оникса, један новчаник са разним новцем.
19. Ручна торбица од свиле са разним новцем.
20. Орден Њензиног Величанства краљице Румунске.
21. Плехана кутија, мала са перлама и четири драга камена и 96 грама злата.
22. Кожно коферче, накит Њ.К.В. Краљевића Томислава и Андреје.
23. Дрвена кутија мала садржи: пет табакера, кутија-резбарија, кутија за шибице, једна муштикла од оникса, један крст.
24. Две плаве кутије, поклони Краљице Румунске, Краљевића Томислава и Андреје.
25. Златан сат за астал.
26. Кожна торба – разни поклони.
27. Мач Блаженопочившег Краља
28. Црвена кутија од картона-разни накит- три клипа бриљаната-једна шнала.
29. Кожна торба са писмима.
Управник Краљевих Добара
Јован Д. Павловић, с.р.
(Оригинал: Архив Народне банке Југославије, досије – Имовина краљевске породице Карађорђевић)
Најближи Титов сарадник генерал Љубодраг Ђурић у објављеним „Сећањима на људе и догађаје“ наводи „да је крајем 1944. године стигао из Црне Горе камион са сребром и златом. То је како изгледа, заоставштина избегле Југословенске владе, која није евакуисана приликом њене бежаније из манастира Острог, а који су скривали калуђери. ОЗНА је то, вероватно, пронашла и послала Титу. Злато и сребро су били у полугама, које је Р.Р. са друговима из обезбеђења Белог двора сместио у сутурен. Поред тога, у врећицама су били златници, различитих апоена, које су С.Ш. и Р.Р. неколико дана пребројавали, и по списку смештали у врећице. Када су завршили посао, предали су то Титу, који је то закључао у једну касу у библиотеци“. Сандуци су, отприлике били димензија 80 х 60 х 60 см па су их, један по један, једва доносили четири снажна човека, обливена знојем. Сандуци су били солидно грађени, и оковани гвозеденим тракама, затворени резама и катанцима и бломбирани. У њима је поред златних полуга, било златних табакера, накита, бисера, драгуља, златних и сребрних чирака и др.
Познато је да је на основу одлуке Черчила и његове владе, југословенска избегличка влада морала да 245 килограма донетог злата из Југославије преда енглеској државној банци. Она је задржала злато у полугама и прерачунату противвредност у фунтама, око четири милиона долара, депоновала у истој банци. По налогу енглеске владе, од наведеног износа исплаћивана је у фунтама месечна плата свим министрима у избегличкој влади и административном особљу све до краја рата, односно до формирања владе Тито-Шубашић. После тога је свим члановима владе исплаћивана месечна апанажа. Краљ Петар II, краљица Марија и принчеви Томислав и Андреј нису имали посебну касу или примања. Живели су од месечне апанаже у висини плате председника владе. То је функционисало све до Титове посете Енглеској 1952. године, када им је апанажа укинута.
Краљица Марија је 1938. године отишла за Енглеску због болести и школовања деце. У Лондону, где је била настањена с породицом затекао ју је Други светски рат. Живела је тихо и повучено. Од своје апанаже спремала је и слала пакете нашим заробљеницима по немачким логорима преко Црвеног крста. Крај рата дочекала је на једном сеоском имању у близини Лондона. Стан је издала под закуп. Била је приморана да продаје и породични накит како би преживела и лечила се.
Благо Карађорђевића у Народној банци
Средином 2009. године „Политика“је објавила ексклузивну вест да је у трезору Народне банке Србије пронашла драгоцености породице Карађорђевића. После 70 година благо и драгоцености краљевске куће Карађорђевић пронађени су у остави број 555 трезора Народне банке Србије. Ради се о 10 великих пломбираних џакова пуних златних полуга тежине 10 килограма са утиснутим швајцарским печатима, дијадема краљице Марије, гомила златника, табакера, сабљи, бодежа, прибора за јело и друго. У једанаестој врећи налази се спакована комплетна документација пописаних ствари.
Народна банка Србије потврдила је ову вест писменим одговорм „Политици“:
„По налогу тадашњег Одељења за послове трезора пов.бр. 464/VIII/RM од 12.маја 1982. године, а у вези са налогом гувернера Народне банке Југославије од 10. априла 1982. године, у трезор Народне банке Југославије су 14. маја 1982. године унете (примљене на чување) вредности које су по записнику од 7. маја 1982. године примљене од комисије Председништва СФРЈ као затворена остава у дест врећа/аманета, пломбираних од стране предаваоца и примаоца вредности.
За примљене аманете формирана је посебна остава под бројем 555 вредности примљене од Председништва СФРЈ. По налогу Сектора и зајмова Федерације стр.пов. 997/VI од 26. маја 1989. године примљена је једна затворена остава са документацијом о извршеном преузимању вредности из Председништва СФРЈ по закључку од 30. марта 1982. године и сагласности гувернера НБЈ од 19. априла 1982. године о формирању комисије НБЈ.
У трезору Народне банке Србије, Београд, Немањина бр. 17 и сада се налази затворена остава бр. 555
-Вредности примљене од Председништва СФРЈ, са (11) затворених врећа “.
„Имајући у виду да је реч о затвореној остави, садржај исте није познат Народној банци Србије. Изузимање оставе из трезора Народне банке Србије могуће је искључиво на захтев оставодавца, а даље активности (отварање оставе и било какве друге радње са вредностима из те оставе, па и снимање тих вредности) може спровести само оставодавац, односно његов правни наследник“, пише у одговору које је потписала генерални директор Сектора за послове трезора у НБС Блаженка Робовић.
Посебно је занимљива судбине дијадеме која се налази у трезору Народне банке. Краљица Марија је волела накит, а обзиром на своје рођење и лични укус, волела је скупоцен и лепо обликован накит, а посебно је била опчињена самарагдима. У својој колекцији поседовала је дијадему, огрлицу и прстен од смарагда. Колико је до сада утврђено, краљица је имала пет дијадема. Дијадему од смарагда добила од мужа краља Александра, купљену од једне руске принцезе. Краљица Марија је ову дијадему поклонила 1947. године својој снахи краљици Александри пред порођај, али она је била приморана да је касније прода у Америци. Дијамантску дијадему, краљица је добила од своје мајке краљице Марије од Румуније, такође израђена у Русији, краљица је сама продала у Лондону 1960. године на аукцији код познате аукцијске куће „Сотби“ из истих финансијских недаћа. Златна дијадема која се налазила у сандуку број 23, од 2003. године налази се на сталној поставци на Опленцу у Кући краља Петра. Вереничка дијадема од злата највероватније је остала у Румунији. Једина могућа процена да је у Белом двору, остала краљичина дијадема од брилијаната у комплету са огрлицом од истог материјала и да је она данас похрањена у трезору Народне банке Србије. Краљица је није понела за Енглеску када је пред Други светски рат из здравствених разлога напустила Југославију, јер је ова дијадема припадала Краљевском дому Карађорђевић. Веридба је обављена на принцезин рођендан, 9. јануара, а 21. фебруара 1922. године сачињен је Брачни уговор између румунског краља Фердинанда и краља Александра. Уговор ће бити потписан у Београду 7. јуна 1922. године, дан уочи венчања краљевског пара. Тачка 5. Брачног уговора носи назив: Поклони и дарови, у којој пише: „накит који се сатоји од једне дијадеме са брилијантима и драгим камењем, као и огрлица, такође од брилијаната и драгог камења, чини део накита Круне, и остаће власништво Краљевске куће Срба, Хрвата и Словенаца“.
Надамо се да ће чланови краљевске породице, као и одређене институције и организације упутити званичан захтев Влади Републике Србије, која је правни наследник ових драгоцености, да се отвори остава под бројем 555, како би се тачно утврдило шта се од драгоцености краљевског дома налази похрањено у трезору Народне банке Србије, пошто банчини чиновници тврде да не знају шта се налази у овој остави.
Топола –Опленац
Нема коментара:
Постави коментар