Стефан Драгутин

Стефан Драгутин

ПРИНЦЕЗА Каталина, унука угарског краља Беле Четвртог, односно кћерка његовог старијег сина Стефана Петог и Јелисавете Куманске, постала је жена престолонаследника Србије, Стефана Драгутина, највероватније 1268. године. Те године је његов отац, краљ Урош Први (1243-1276), неуспешно ратовао с Угарима, али се одмах потом ородио с угарском владарском кућом и тако обезбедио северне границе Србије.
Предузимљивошћу краљице Каталине, српски двор мења изглед и живот на њему постаје другачији. Каталина уводи нове обичаје, западне.Каталина, чини се, није била размажена католикиња, јер се убрзо уклопила у патријархалну средину православне Србије. Краљ Урош је био поносан на своју снаху, а и свекрва, Јелена Анжујска, била јој је наклоњена.
Поуздано се зна да је брак између Драгутина и Каталине био стабилан. Изродили су седморо деце, пет кћери и два сина. Кћери су се звале: Јелисавета (Јелена), Каталина, Маргарита и Урса, док је име пете кћери остало непознато. Синови су имали српска имена: Стефан Владислав (несрећни претендент на престо) и Урош.
Краљ Стефан Драгутин (1276-1282) владао је под приличним утицајем своје жене. У току шестогодишње владавине није долазио у сукоб ни с једном од западних земаља, изузев Византије на истоку.

За то време, предузимљивошћу краљице Каталине, српски двор мења изглед и живот на њему постаје другачији. Каталина уводи нове обичаје, оне западне. У неповрат одлази време када је краљица држала преслицу за пасом. Потискују се византијска, а уводе западна обележја.
Дошло је, међутим, време када је стигла "казна Божија". Јашући са својом властелом, Драгутин је пао с коња, испод града Јелеча у Рашкој жупи, и тешко повредио ногу. Било је то почетком 1282. године. У она бурна и сурова времена било је незамисливо да владалац у бојевима не буде на челу своје војске. Свестан свога стања и свога греха, у уверењу да је учињени грех према оцу узроковао његову тешку хромост, Драгутин се одлучује на абдикацију. Те исте, 1282. године, на Сабору у Дежеву код Раса, Стефан Драгутин је "даровао" власт свом млађем брату, Стефану Урошу Другом Милутину.

Поред велике властеле Рашке, Сабору је присуствовала и њихова мајка, Јелена Анжујска. Споразум у Дежеву подразумевао је да Милутина наследи Драгутинов старији син Владислав. Драгутин је задржао области северне и западне Србије, мајка Јелена држала је Приморје, а Милутину су припале све остале територије Рашке, али је заправо он био истински владар свих области.

У прво време браћа су била спремна да један другоме помажу и да се штите. То су и чинили. Тако је, на пример, после 1284, Драгутин позвао свог брата, Милутина, да пођу у поход против двојице властелина, Дрмана и Куделина, са седиштем у Ждрелу у источној Србији. Они су, одвојивши се од Угарске и под врховном влашћу Татара, владали у Браничеву. Заједничком акцијом Драгутин и Милутин су ослободили ову област. Тада је браничевска област први пут, и за сва времена, ушла у састав српске државе.

Браћа су се заједнички борила и против видинског кнеза Шишмана, а Драгутин је помагао Милутину у борби против Византинаца. Међутим, Каталина, сада практично бивша краљица, није се помирила с новонасталим стањем. Захваљујући њој, Ладислав Четврти, њен брат, уступио је Драгутину и Каталини Срем, како се тада још називала Мачва. Добили су и Београд на управу, као и североисточни део Босне.

Тако је Драгутин, 1284. године, проширио своју територију. Била је то добра полазна основа да, како наводе многи историчари, Каталина крене у нову "дипломатску офанзиву" код свог мужа, да с војском устане против брата. Наиме, после женидбе Симонидом, било је јасно да се Милутин неће држати Дежевског споразума, односно уступити престо њиховом сину Стефану Владиславу. Сада су у игри биле две краљице: актуелна српска краљица Симонида и бивша краљица Каталина, врло директно, које су утицале на избијање грађанског рата у Србији.
Рат између браће водио се периодично од 1301. до 1312. године. Драгутин и Каталина нису успели у својим намерама и 1313. мире се с краљем Милутином.

Каталини се ускоро губи сваки историјски траг, пошто су је претходно задесиле тешке несреће. Бивши краљ или краљ северне Србије, Стефан Драгутин, умро је 12. марта 1316. године, на самрти замонашен под именом Теоктист. Сахрањен је у Ђурђевим ступовима, где је подигао једну капелу. Иначе, ктитор је цркве светог Ахилија, и по њој је данашње Ариље добило име. Мајку је наџивео само две године. Одмах потом, јавно погазивши Дежевски споразум, Милутин је наредио да се ухвати Стефан Владислав, несрећни претендент и на српски и на угарски престо, и баци у окове. Тако је и северна Србија била у Милутиновим рукама.
Каталина јесте била верна супруга. Таква је остала и кад се Драгутин, у време кајања због греха према оцу, одрицао од брачне постеље и у Каталини гледао сестру, а не супругу. Уз то, опонашала је свекрву, краљицу - мајку, Јелену Анжујску. И она је окупљала сиромашне девојке, васпитавајући их и учећи да плету, везу, кувају... Многе су се и описмениле. Каталина се потом вратила скромном начину живота.
Драгутин и Каталина, са својом децом, били су ктитори више цркава и манастира: Ариље, Троноша (код Лознице), а вероватно и Грнчарица, Рача крај Дрине, Свети Никола на Озрену, Папраћа (код Зворника).

СВРГНУО ОЦА СА ПРЕСТОЛА

Сматра се да је Каталинина "заслуга" што је Драгутин пожелео да "пре рока и времена" осети круну на својој глави. Великог удела у томе имала је и њена мајка, Јелисавета Куманска. Као регент сина, малолетног угарског краља Ладислава Четвртог Куманца (1272-1290), она је Драгутину послала војну помоћ, па овај, с једним делом српских присталица и угарском војском, у јесен 1276. године, побеђује оца и насилно преузима власт.