Стефан Владислав Први

Стефан Владислав Први

Радослава збацио млађи брат Владислав, а њега најмлађи Урош.

КРАЉ Стефан Владислав Први (1233-1243) збацио је с престола свог брата по оцу, Радослава. У томе су му помогли како српска властела, тако и бугарски цар Јован Асен Други. Владислав је био ожењен Бугарком из Трнова, Белославом , кћерком Теодоре и Асена Другог, бугарског цара.

Изражену византофилску политику краља Радослава и његово ослањање на тазбину, замењује ништа мање изражена бугарофилска политика новог краља и ослањање на моћног таста. Градећи свој ауторитет на ауторитету бугарског цара, Владислав је све више почео да личи на свог брата претходника. Ипак, са историјске дистанце, можемо рећи да је Владислав имао нешто више среће и способности од свог старијег полубрата. Њему се златним словима уписује задужбинарство и поклони црквама у Србији и на Светој гори, посебно прелепи манастир Милешева. Подигнут је 1218/19, а потпуно завршен 1235. године. Исто тако, ако не и више, за дивљење је његов однос према стрицу, архиепископу Сави, чије ће мошти пренети из Трнова у Србију и сахранити у Милешеви.

Поглавар Српске православне цркве, архиепископ Сава, био је противник насилних збацивања с власти. То је и био разлог да се, љут на Владислава, по други пут одлучи за одлазак у Свету земљу. Напушта Рашку, а архиепископски трон ће препустити игуману манастира Жиче, свом ученику Арсенију Првом. То је био тежак ударац за српског суверена и време за искрено кајање. Сваку реч свога стрица Владислав је испоштовао. У одсуству Саве, краља Владислава и краљицу Белославу крунисао је нови српски архиепископ Арсеније Први.

За Белославу се не може рећи да је упамћена као нарочито славна владарка, али је евидентно да је у време владавине свог мужа била веома утицајна. Као изузетно побожна, права православка, утицала је на Владислава да гради себи задужбину. Грандиозна величина краљевог стрица, архиепископа Саве, као и краљичина побожност допринели су да се настави градња цркве на реци Милешеви, крај Пријепоља..

Српски народ дугује Белослави и трајну захвалност што су се мошти Светог Саве нашле на српској земљи. Наиме, враћајући се с великог ходочашћа по Светој земљи, српски архиепископ је свратио у Трново код Асена Другог, Белославиног оца. Док је чинодејствовао, изненада се разболео и убрзо умро, 14/27. јануара 1236. године. Начињен је велики камени саркофаг и тело почившег је положено у трновској цркви Светих четрдесет мученика, Асеновој задужбини. Цела Бугарска, цела Србија и цео православни свет - заплакали су!

Архиепископ Арсеније је одмах отишао српском краљу и отворено му саопштио жељу Српске цркве: Ни пред Богом ни пред људима није угодно и право да тело нашег Оца оставимо изван његове земље, далеко од његове Цркве и његова народа!

Знајући и сам шта мошти обожаваног светитеља, његовог стрица, значе за све житеље земље Рашке, Владислав је био енергичан и упоран код свог таста. Међу више писама, написао му је и ово: Оче мој, ако сам код тебе нашао ма какву милост, немој затворити своје срце према мени. Дај ми Свето тело мога стрица и Господара! Бугарска црква и сам патријарх били су енергично против. Зато цар шаље Владиславу одговор: Сине мој, тражи од мене што год друго желиш, али немој ме терати да учиним оно што не могу да учиним. Тада на сцену ступа бугарска царевна и српска краљица. Заједно с мужем она је отишла код оца у Трново и енергично захтевала да се тело светог пренесе у Србију. Две и по године после Савиног уснућа у Господу, на дан 6. маја 1237, Савине свете мошти нашле су се у Србији, у Владислављевој задужбини Милешеви.

Ускоро ће наступити драматични догађаји. Читава источна Европа је уздрхтала пред навалом Монгола. Њихов упад у Угарску, иако самој Србији није начињена велика штета, утицао је на слабљење позиције краља Владислава. Уз то, те 1241. године умро је и бугарски цар Асен Други. Од тада, Бугарска више неће имати водећи утицај на Балкану, а српски краљ ће изгубити снажан ослонац. Почетком наредне године, монголска војска, враћајући се према Црном мору, где се налазила њена главнина, опљачкала је Србију и Бугарску. Српска властела окупила се око млађег брата Уроша.

Краљица Белослава чинила је све да сузбије Урошеве претензије на српски престо. Енергично је настојала да заштити мужа, а тиме, наравно, и свој положај. У томе није успела. У пролеће 1243. године, Владислав је свргнут с власти. Ускоро су се он и Белослава помирили с краљем Урошем, па је Владислав добио на управу Приморје (Зету). Ни он ни Белослава никада више нису настојали да поврате круну. Последњи помен о Владиславу датира из 1267. године, али се не зна година његове смрти.

Смене на престолу Србије довеле су тројицу синова Стефана Првовенчаног на трон. Владислав је збацио Радослава, старијег брата, али је доживео исту судбину: њега је збацио млађи брат, Урош. Видећемо да ће и Урош доживети исту, чак и гору, судбину. Битно је истаћи да се у сва три случаја браће јасно потврђује зависност од снаге државе из које је потицала жена. Сваки од краљева рачунао је на помоћ свог таста и одлуке доносио по његовом савету. Истина, те одлуке или жеље таста нису биле на штету Србије, али увек јесу на корист краљичиног завичаја.

Допуна:
Белослава је била сушта супротност Ани Радослављевој. Била је верна мужу и уз њега је остала и после губитка престола. Владислав и Белослава су имали сигурно једног, а можда и два сина и једну кћер. Зна се да им се син звао Деса, па ако уз то име није додато немањићко Стефан, Стефан Деса, онда је други син био Стефан. Њихова кћи, чије се име не зна, била је удата за омишког кнеза Ђуру Качића.