Радомир Путник

Радомир Путник

Радомир Путник (1847-1917) је славни српски војвода и војсковођа. Учествовао је у свим ратовима које је Србија водила од 1876. до 1916. године. Његова војничка каријера почела је школовањем у Артиљеријској школи у Београду и добијањем чина потпоручника.

Мирнодопски развој српских оружаних снага у целини је ослоњен на Радомира Путника. Јуна 1903. године постављен је за начелника Главног генералштаба. Непосредно после завршетка српско-турских ратова учествовао је у раду комисије која је имала задатак да Српску војску по организационој структури што више приближи савременим европским армијама. Почетком 90-тих година XIX века, као помоћник начелника Главног генералштаба и професор у Висој школи Војне академије, у програм обуке старешинског кадра увео је решавање тактичких задатака ради уједначавања погледа на основне принципе организације и употребе оружаних снага. Интензивним радом на јачању борбене готовости Српске војске војвода Путник наставио је и после прераног и неоправданог пензионисања.


Када је после скоро седам година проведених у пензији реактивиран и постављен за начелника Главног генералштаба, Српска војска налазила се на ивици расула. Упркос томе, неуморни Путник је, захваљујући беспрекорној моралној репутацији и изврсном познавању војне теорије и праксе, за само неколико година успео да консолидује њене редове, одстрани из војске разоран утицај унутрашњих међупартијских трвења, наоружа је савременим оружјем, лично обучи више генерација генералштабних официра и најталентованије постави на кључне командне положаје, уздигне резервни официрски и подофицирски кадар свих родова и служби, замени касарнски дрил практичном обуком трупа, изгради њену сопствену војну доктрину и оспособи је да се успесно носи са најсавременије опремљеним и обученим армијама развијених европских земаља, да би је потом победоносно водио кроз сва искушења.


Заједно са пуковником Живојином Мишићем припремио је планове за балканске ратове и све планове пред Први светски рат.У ратовима од 1912. до 1916. године Радомир Путник је био начелник штаба Врховне команде. После прве победе Српске војске у Балканском рату, у Кумановској бици, постао је први српски војвода. Све српске победе у том периоду убрајају се у посебне заслуге војводе Радомира Путника, који је стајао на челу стручног штаба. Војвода је војне операције и планове износио и бранио пред Српском владом. Својом личношћу, чином и положајем био је морално одговоран пред свим потчињеним старешинама за сваки став и наредбу Врховне команде.


Још у ратовима које је Србија водила у XIX веку Радомир Путник показао је да је изванредан војни старешина, не само способан и храбар официр, него и командант богате стваралачке иницијативе. Његов војнички таленат заблистао је пуним сјајем тек у балканским ратовима и Првом светском рату, у којима је Српска војска под његовим руководством извојевала славне победе код Куманова, Битоља, на Брегалници, Церу и Колубари и сврстала се у ред најбољих европских и светских армија тога доба.После реорганизације Српске војске на Крфу почетком 1916. године физички изнемогао војвода Путник упућен је на лечење у Ницу, али није дочекао да се врати у ослобођену земљу. Умро је у мају 1917. године у 70. години. Иза њега је остао мит о непобедивости Српске војске, као једне од најчувенијих армија света Првог светског рата, чији је био творац.


Војвода Радомир Путник није био само славни војсковођа, него се бавио и теоријом ратне вештине. Поред чланака и говора, написао је Службу ђенералштаба I и II део, Службу у мирно доба и Службу у ратно доба.Законом о устројству војске Краљевине Србије 27. јануара 1901. године био је предвиђен, као највиши, чин војводе који је одговарао маршалу и који је могао бити додељен само командантима армија за ратне заслуге. Тадашњи војни министар Милош Васић, један од најталентованијих официра свога доба, личним залагањем допринео је да одредбама новог Закона, између осталог, буде уведен и највиши чин у Српској војсци - војвода.


Први српски војвода постао је Радомир Путник после победе код Куманова 1912. године. Због личних заслуга у Церској бици, 1914. године, команданту Друге армије Степи Степановићу додељен је војводски чин. Командант Прве српске армије Живојин Мишић, за генијално командовање у Колубарској бици, 1914. године унапређен је у чин војводе. У знак признања за руковођење Првом армијом у ослобађању отаџбине 1918. године, Петар Бојовић постао је четврти српски војвода. За заслуге у Првом светском рату француски маршал Франсе Д`Епере именован је за почасног војводу југословенске војске. Био је то једини странац коме је додељен тај чин.