Утврђење Кучајна

УТВРЂЕЊЕ КУЧАЈНА ОД ОСНИВАЊА 1552/53. ДО АУСТРИЈСКОГ ОСВАЈАЊА 1718. ГОДИНЕ

У време стварања Смедеревског санџака 1459. године Турци су запосели најзначајније тврђаве Деспотовине: Смедерево, Голубац, Островицу, Ужице, Маглич и Ресаву. Ради заштите северне границе, изградили су тврђаве Храм и Кулич на Дунаву, паланку Шабац (Böğürdelen) на Сави, а као предстражу према угарском Београду тврђаве Авалу и Гроцку (Hisarlık).

После освајања Београда 1521. године, а нарочито после битке на Мохачком пољу 1526. Смедеревском санџаку више није претила спољна опасност, па деценијама у њему није направљено ниједно утврђење. Тек средином XVI века, када су учестали разбојнички напади на Цариградском друму, почела је градња паланки дуж ове важне саобраћајнице. Прво је почетком педесетих година подигнута паланка око тврђаве Гроцка, која је била напуштена после освајања Београда. Десет година касније изграђена је Смедеревска паланка (Хасан-пашина паланка). Због погоршане унутрашње безбедности током Дугог рата (1593 – 1606), или убрзо по његовом окончању, направљене су и остале паланке: Колари, Баточина, Јагодина, Параћин, Ражањ и Алексинац.

На основу изложених података види се да су Турци сва новоизграђена утврђења подигли на северној граници санџака и дуж Цариградског друма. Једино утврђење које је направљено ван ових области и које је имало другачију намену од поменутих била је паланка Кучајна.
О овом утврђењу зна се веома мало. Ниједан од познатих европских и турских путописаца није га походио због удаљености од важних путева, а у новије време на месту где се налазило нису вршена археолошка ископавања, па чак ни теренска истраживања. Позната су само три податка о бројности посаде у периоду од 1560. до 1589. години. Најважније питање, зашто је оно уопште подигнуто усред планинског беспућа и када се то догодило, остало је без одговора, као и друга која се односе на ово за Турке важно утврђењу, у којем су имали сталну посаду у XVI, XVII и XVIII веку.Паланка, која се у изворима назива мађарским именом паркањ, изграђена је у време отварања рудника Кучајна 1552/53. године. Налазила се на узвишењу изнад рудника и служила је за складиштење и чување сребрних полуга и новца искованог у кучајнској ковници.

О првобитном изгледу паланке нема сачуваних података, па је тешко утврдити да ли су јој зидови били од балвана повезаних испреплетеним прућем, или је имала бедем од два реда дирека испуњен набијеном земљом. Пошто је кучајнска паланка била наоружана с два топа, за њих су, у зависности од начина градње, подигнуте мале дрвене куле, или земљани бастиони – табије. Ти артиљеријски положаји највероватније су се налазили на угловима главног зида, лево и десно од главне капије.
У унутрашњости паланке направљено је неколико чврстих објеката, који су били посебно обезбеђени. То су: ризница, у којој су похрањиване залихе племенитих метала и новца, складишта за муницију и храну и затвор, познатији као Диздарева хапсана. То је био војни, али и цивилни затвор, у којем су држани сви притвореници из Кучајнског кадилука.

У паланци су изграђене и куће за диздара и чланова посаде, бројни дућани и радионице, а у првој половини шездесетих година XVI века и исламска богомоља.Паланке су због материјала од којег су грађене обнављане сваких 10 – 15 година и тада је на њима мењано скоро све. Прва велика поправка кучајнске паланке, према подацима из обрачунског дефтера рудника, извршена је 1564/65. године. За ту намену издвојено је 15.000 акчи из рудничких прихода. Новац је предат смедеревском санџакбегу Арслан-бегу, који је био задужен да припреми грађу и надзире радове.Посаду кучајнске паланке, према попису из 1560. године, сачињавао је 41 припадник различитих војничких редова, који су називани заједничким именом мустахфизи, односно чувари тврђаве. Међу њима је било 37 муслимана, од којих осам преобраћеника и четворица Срба: Груја Кузманов син, Радоје Дукин син, Блашко Тодоров син и Вук, дунђер. Паланком је командовао диздар Хусејин-ага, његов заменик био је ћехаја Насух из Исакче на Дунаву, а од нижих официра на списку је био само буљубаша Мустафа.

Више података о кучајнском гарнизону од штурих пописних дефтера пружају документи настали у разним царским канцеларијама. Тако се на пример међу стотинама наредби о постављењу, издатих у канцеларији Дивана у години када је сачињен поменути попис, једна односи и на поменутог агу паланке Кучајне: „Кучајнски кадија саопштио је писмом Порти да је шеријатском суду приступио Хусејин-ага, ага паркања Кучајне, са 13 акчи дневне плате, и изјавио да је будимски беглербег дао његову службу Курду, умировљеном диздару тврђаве Кулич, с тескером за тимар од 3.600 акчи годишње, уместо дневне плате у новцу, па је Курд отишао да [на Порти] извади берат. Међутим, Хусејин-ага је такође био спреман да исту службу обавља са толиким тимаром, а чланови посаде кучајнског паркања изјавили су да су задовољни Хусејин-агом и замолили да он поново буде њихов ага. Сходно томе 15. IX 1560. године одлучено је да се Хусејин врати на место аге кучајнског паркања".

Из овог документа се види да је беглербег Будимског ејалета, коме је припадао Смедеревски санџак, смењивао војне заповеднике руководећи се често искључиво економским разлозима. Оваква пракса омогућавала је разне злоупотребе не само од стране оних који су имали моћ одлучивања већ и од обичних војника. Тако је, на пример, у једној од финансијских канцеларија 1566. године заведена пријава против извесног Бедредина из паланке Кучајне због тога што је имао три берата за три плаћене службе. Он је примао дневнице као члан посаде, имам и мујезин. Порта је наредила кадији Кучајне и назору (надзорнику) београдског рударског назарета да приведу Бедредина и да испитају читав случај.

Посада кучајнске паланке издржавана је од прихода с тимара. Детаљне податке о поменутим земљишним поседима пружа сажети попис тимара спахија и чланова посада у тврђавама Смедеревског и Сремског санџака. Почетак овог пописа је изгубљен, а тиме и његов тачан датум, али се, на основу поређења са другим пописима, може претпоставити да је настао 1567/68. године.[16] Према подацима који се односе на Кучајну, у утврђењу је било само 27 људи, што је последица освајања Ђуле 1566. године и потребе за попуњавањем тврђавских посада у новоосвојеним крајевима. Сви војници били су муслимани, од тога шесторица преобраћеници. Њима свакако треба придодати диздара, који се не налази на списку уживаоца тимарских прихода. Он је у том периоду вероватно примао плату из државне благајне, или је у време пописа била у току смена заповедника.

Чланови кучајнске посаде располагали су приходима пет тимара. Четири су била у нахији Млава и обухватала су села Брадача, Кобила, Мала Дубока, Слана, Црљенци, Рашаница и манастир Орешковица, док су пети чинила села Горња Брестова и Седиче у нахији Ресава и село Сена у нахији Пек. Село Брадача с годишњим приходом од 2.800 акчи било је једини самосталан тимар, који је припадао ћехаји Хаџи Ибрахиму. Други тимар, село Кобилу, чији је приход такође износио 2.800 акчи, делила су двојица мустахфиза, по 1.400 акчи, а трећи од 5.600 акчи, који су чинила села Мала Дубока (3.287 акчи), Слана (1.923) и манастир Орешковица (390), четворица. Од прихода четвртог тимара од 12.800 акчи, којем су припадала села Рашаница (8.212) и Црљенци (4.588), издржавали су се двојица буљубаша, по 1.500 акчи и седморица мустахфиза, по 1.400. Пети, уједно и највећи тимар вредео је 15.400 акчи. Поред села Горња Брестова (12.059) и Седиче (3.241), њему је додато и село Сена (100), за које се наводи да раније није било уписано у дефтер, што значи да је било пусто, о чему сведочи и занемарљив приход од 100 акчи. Овај тимар био је подељен између 11 мустахфиза.

Када се годишњи приходи са тимара, рачунајући и раније поменут диздарев тимар од 3.600 акчи, поделе на 354 дана колико је трајала лунарна хиџретска година добија се приближан износ дневница од 10 акчи за диздара, 8 акчи за ћехају и 4 за мустахфизе. Уочљива је сличност између висине плата и њихове категоризације у војсци и цивилним државним установама. Тако су, на пример, емини рудника Кучајне имали дневнице од 10 акчи, главни писари у распону од 5 до 8, а надзорници јама и топионица – шафари од 4 до 5 акчи. Кучајнско утврђење добијало је оружје, барут и осталу опрему из смедеревског арсенала. Диздар је био одговоран за два малокалибарска топа типа зарбезан, 30 пушака и 50 мерица барута. Топовска и пушчана муниција нису допремани, пошто је у Кучајни било у изобиљу, јер су у руднику израђивана пушчана зрна и оловне кугле малог калибра.

Војна опрема у кучајнском утврђењу није увек одржавана у најбољем стању. Када је 1566. године постављен за диздара извесни Мезид, установио је да недостаје 15 пушака и да је барут покварен, јер је извесно време чуван у земљи. Због тога је захтевао да се против бившег диздара Абди-аге покрене истрага. Жалио се такође на свог претходника да одбија да му уступи кућу намењену за становање диздара. Порта је кучајнском кадији и назору наредила да у присуству бившег диздара изврше увид у стање оружја и барута и да о томе поднесу извештај, као и да новом диздару омогуће коришћење поменуте куће. У скоро сваком утврђењу служило је по неколико Цигана, који су најчешће били ковачи. У рударским утврђењима њихов број био је знатно већи, јер су радили и за потребе рудника. Тако је, према попису из 1560. године, у кучајнској паланци служио џемат Цигана од укупно 29 лица, од тога 16 муслимана и 13 хришћана. Половина муслимана били су преобраћеници, а неки од њих су, што је било неуобичајено, уместо безличног син Абдулаха (син божијег роба), задржали имена очева: Синан Алексин и Доган Миланов син. Ови Цигани су царском заповешћу били ослобођени од свих диванских намета и обичајних терета, харача и испенџе и у дефтер су уписани као „опроштени и ослобођени". Према једној белешци, живели су извесно време у запустелом манастиру Светог Николе код Кучајне.

Повластице које су уживали у време султана Сулејмана I (1520 – 1566) обновио им је и султан Селим II (1566 – 1574). Међутим, скоро три године после султанове смрти кучајнски кадија и назор Хусејин обавестили су Порту да је код њих дошло 19 Цигана да би се жалили на поступке убирача дажбина и намета, који се нису обазирали на њихов статус. Они су тражили да им нови султан Мурат III (1574 – 1595) обнови повластице, што је и учињено 17. I 1577. године. Тада је издата царска заповест, која је после увида надлежних државних чиновника требало да остане у њиховим рукама. Посада кучајнског утврђења није била једина војна јединица у том крају. Пошто је планина Кучајна од давнина била позната као стециште разбојника, у нахији Звижд је у време отварања рудника створен одред од 50 до 60 мартолоса. Они су били задужени да штите рудник и топионице у околним местима. За старешину мартолоса, царским бератом био је постављен руднички кнез. Он је, поред ове службе, према кануну и обичајима, морао да помаже еминима рудника и скупљачима пореза, а заузврат је био ослобођен свих дажбина. Остали мартолоси плаћали су емину 50 акчи (дукат) по кући, такозвану филурију. Ове повластице уживали су и њихови синови, браћа и братанци уколико су са њима живели у истој кући. Припадници мартолоског одреда у нахији Звижд били су наоружани ватреним оружјем. Овај податак је веома важан, јер је према досадашњим сазнањима, поменути војни ред користио ватрено оружје тек у XVII веку.

Нови период у историји кучајнског утврђења почео је 1577. године. Пошто је прошло 12 – 13 година од последње обнове паланке, било је неопходно да се поново промене скоро сви дрвени делови. Међутим, османске власти су одлучиле да поред обнове паланке у Кучајни, изграде и тврђаву од камена (kale). Нова грађевина уклопљена је у стару и заједно с њом представљала је јединствену одбрамбену целину, која је у документима називана паркањском (паланачком) тврђавом (kale-i parkan-i Kuçayna). У Смедеревском санџаку истом типу утврђења припадала је Гроцка, с тим што је тамо прво подигнута тврђава, а потом паланка.[41] У поменутим радовима учествовало је становништво Кучајнског кадилука, предвођено народним старешинама – примићурима.

О бројности посаде новог утврђења располажемо подацима из 1589. године, када је у њему било 36 људи. У време Дугог рата (1593 – 1606) број војника у Кучајни је повећан, јер су рудници током рата били честа мета разбојничких дружина.
По окончању овог великог ратног сукоба у Подунављу је завладао дуготрајан мир. Порта скоро осам деценија није имала потребу за јачањем војних посада у унутрашњости, а није много марила ни за обнављање утврђења и тврђавског наоружања. У том периоду кучајнски гарнизон скоро је преполовљен. На то је, поред општих прилика, утицало и израстање оближњег Мајданпека у водећи рударски центар регије, у којем је због заштите богате вароши и рударских постројења такође изграђено утврђење.

Порази у првим годинама Бечког рата (1683 – 1699) и брзо напредовање непријатељских војски онемогућили су Османлије да ојачају утврђења у Смедеревском санџаку, па су их, попут кучајнског, углавном напуштали без борбе. Од хајдука који су запосели Кучајну формирана је војна посада, која је ту остала до краја аустријске управе 1690. године. Приликом повлачења они су разорили и спалили варош и рудник. Вероватно је тада уништена и паланка, пошто је османски хроничар Ускудари, који је исте године прошао кроз Кучајну, уопште не помиње. Он је само забележио да место „има малу, али чврсту и јаку камену тврђаву".

Нова паланка изграђена је између 1691. и 1696. године, када се први пут наводи у документима. Могуће је да је била већа од старе, јер Кучајнско утврђење од тада више није служило само за заштиту рудника, већ је имало и важан стратешки значај, што се види и по знатно већем броју војника.Током друге половине Бечког рата у Кучајни их је било и преко сто, а после Карловачког мира 1699. године и стварања Београдског серхата 1702. посаду су сачињавала 73 војника. Њихова дневна примања износила су укупно 851 акчу. Када се од ове суме одузму дневнице заповедничког кадра, војницима је остајало по 11 акчи дневно. То је представљало повећање од 2,75 пута у односу на плате из друге половине XVI века. Међутим, инфлација је у међувремену много више обезвредила акчу, а опадању куповне моћи допринело је и реално повећање цена, које је знатно превазилазило раст обрачунског курса.

Пошто држава није могла да обезбеди довољно новца за исплату трупа, закуп прихода опустошеног рудника Кучајне и околних села уступила је локалним јаничарима – јерлијама за свега 250 гроша годишње. После завршетка трогодишњег закупног периода 1700. године, јерлије су обновиле закуп за суму од 700 гроша. То је, колико нам је познато, први случај колективног војничког закупа, који је после формирања Београдског серхата 1702. године постао образац за издржавање јерлијских посада. Од 1703. закуп Кучајне износио је 1.900 гроша, а закупци су биле аге београдских јерлија.Године мира допринеле су повећању прихода од разних врста закупа на крајишту. Међутим, због проневера војних заповедника војска је стално била ускраћена за део принадлежности. То је утицало на недисциплину, честе махинације платним списковима, као и на бројна насиља према локалном становништву. Такво стање онемогућило је стварање снажног система одбране и допринело је поразу османске војске у Варадинском рату (1716-1718).

Кучајну су, као и у Бечком рату, заузели хајдуци 1717. године. Њих је убрзо заменила регуларна војна посада, која је ту остала до поновног османског освајања 1738. године.